Prahrvatski ep o Harezmu

Izvor: Wikinfo na Hrvatskom jeziku
Skoči na: orijentacija, traži
HrvatGrb.png
  • Izvornik: Rado Žic Mikulin & Anton Mrakovčić Pavlić, Punat 1950-1951. (Zbornik u tisku: Rani Hrvati do stoljeća VII, Znanstveno društvo za proučavanje podrijetla Hrvata, Zagreb).

Prahrvatski ep o Harezmu (ranohrvatska epska legenda iz Punta na Krku): Kraće i novije pučke legende postoje manjeviše u većini hrvatskih i južnoslavenskih krajeva, gdje su kajkavske i štokavske legende pretežno mladje iz novog vijeka. Najstarije i naduže prahrvatske legende iz srednjeg vijeka i ranije prapovijesne su očuvane kod nas na čakavici otočnih Bodula, nadasve na otoku Krku. Već je Alberto Fortis 1774. zapisao par takvih epskih legenda iz Baške, odakle je dosad objavljeno i tiskano desetak sličnih pučkih legenda iz ranočakavskog ciklusa Veyske Povede (Vejske legende). Tek nedavno je otkriven još i idući zapis dosad najveće i najranije takve prahrvatske legende, koja se do 20. stoljeća kroz mnogobrojne naraštaje predajom prenosila na večernjim sijelima uz zimska ognjišta (komýn): Donji tekst te naše najduže epske legende je po kazivanju Antona Mrakovčića Pavlića u Puntu na Krku popisao Rade Žic Mikulin 1950-1951. Slično kao ine Veyske Povede, sada nadjeni tekst ove naše najveće i najstarije legende svojom veličinom, posebnim stilom, sadržajem i starošću daleko odskače iznad većine slavenskih seljačkih bajki i najbliži je ranoj skandinavskoj Hervarsaga, starogrčkoj Ilijadi i ranoindskoj Rigvedi, pa ove ranohrvatske tradicije dosežu tisućljećima dalje ispred navodnih Praslavena: vidi još nastavak Prahrvatski ep o Harezmu 2., pa Prahrvatski i novi Aral.

Abstract

Early-Croat legend from Chorasmia (part 1: protohistory, noted in port Punat, Krk island by Rado Žic Mikulin 1950-1951). This is the earliest and largest folk legend from the formerly forbidden pre-Slavic history of Croatian ancestors, close to the major epic cyclus of Veyske Povede (Veglian legends) by Adriatic islanders. It is quite divergent from other Slavonic fables, and by its style, structure and size is more comparable with the Scandinavian Hervarsaga, Greek Illyade, and Indian Rigveda.

ČRJENI BOJOVNICI (kazivao Anton Mrakovčić Pavlić, zapisao Rado Žic Mikulin 1950-51.)

I. Poglavje: Harezm

Nakon svih dešturbi i zi delon pasanoga dneva se je car Harezma, velikoga inperija ki se je raztezal od Male Azije na urinju i do indijskoga mogulata na sorinju od Afganistana na ishoju (istok) i sve do Črjenoga mora na zahoju(zapad), šal malo odpočit na balaturu, ka je bila va tuston hladu, pokrijena zi barcen na kon je trsje kaučine razplelo svoje rozge, zaperki i guste pera. Zi balature je bil horav(prekrasan, božanski, divan), pogjed na Tigris i njegove zelene ravnice. Ravnice su se potezale do kuda ti je oko seglo. Ravnice su bile podijene na manje kvadrati, težačije( seljačka gospodarstva). Po cvitu (boji, koluru) si vidil ča ja na koj bilo posijano i ča je na koj raslo. Kolo samoga Tigrisa je bil pas trstike i pavera va širini od trisat do pet sat paši. Za paveron i pred poji je bil visok narin (nasip) ki je branil od povodnji (poplav). Svako toliko je bila va narinu zasika ka je bila zatvorena zi dvojnimi drvenimi vrati, obisi, ke su se mogle dvizat i kalivat, priko za to posebojno ustrojenih sistemi i na ke se je za visokih vod nahićevalo žintu (jilo) i pripravjeno kamenje ko je bilo kako brižić dvignjeno na narinu. Ta narin su delali njegovi pridniki. Na njen je delalo tisuće i tisuće judi. Tisuće voli, konji, mazg, mul i tovari je pejalo kamenje va vozih, nosilo zemju i jilo, va za to posebojno pletenih kofah ke su visile živu zi jene i druge strane čivej(tovorno sedlo). Kofe (košare) su šoto ( ispod) jimile dna ke bi se bilo žakučilo za prevesla(ručka) na kofah. Prije leh bi se jih bilo otvorilo bi se bilo zi daskami živu zašćitilo noge i ondat bi se bilo pustilo neka zemja sama pade zi kofe na tla. Judi ki su delali na narinih su bili dobro plaćeni i delo su delali strukovno i požtvovno. Na narinih su živili, delali i umirali. Po narinih su pasli živinu, obdelivali vrti, sijali žito, sirak, metlač i rž. Sadili ripu mirlin, tikve i hrastavci. Na vrhih narina su sadili trsi i smokve i datuje. Sve ča je rodilo na narinu je bilo lipo, jedro, zdravo i na saman carskon dvoru je bilo sve frutje (voće) i vrdura ( povrće) zi narina. Svako godišće se je posebojno odvajalo fanj šoldi za dela na narinih, aš od narini je ovisilo kakova će bit jimatva(prihod, berba) i koliko će prit nazad va carske badovine ( blagajne). Tigris je zgjedal kako ribja kost, od ke su se zi kraježnice na pravu ( desnu) i hudu (ljevu) stran širile lebrene kosti. Od ozgora se je vidil kako zeleno modra široka traka , ka se je zgubjala nigdi dugo, dugo va bilkastoj sumaglici. Skroz te zasiki va narinu su va sušnih misecih pušćali vodu i močarinili (navodnjavali, natapali) poja. Do svakoga zasika je pejal konal ki je bil i seda pun vode,blišćil se je kako trak slebra na jarkon slncu i kolo koga su hodile štakje (rode), patke, race , lebedi (labudi), šjuke i čapje i lovile žabe, kaške(zmije), gliste i ribice. Te konali se je svako lito čistilo i produnbjivalo, aš bi bila trstika, paver i druge vodenike brzo napunile konal. Pametil je kada je prvi put zi ocen bil na narinu. Otac, car, je poznival svih glavnih graditaji na narinu i oni su cara i cilu carsku svitu pejali i njin razkaživali i tumačili kako su ča delali i kadi se još ča mora učinit. Pejali su se zi karocami(kočijami) po vrhu narina dlgo,dlgo. Svaku večer bi se bili fermali( zaustavili), poredali karoce i vozi va jir. Va sredini bi bili udelali oganj i ondat se je kolo ognja vičeralo, peklo meso i pilo. Dlgo va noć bi bila odzvanjala pisma i kanat.

Petnajsti dan su prišli do kraja. Kada su prišli do kraja je glavni graditej pričel govorit kadi su zasinjali (zabiljezili, označili) za pričet dela. Tamo do kuda je prihajala najveća voda su zabili kolci od žukve (vrbe) ke su štršile paš nad težon (zemju). To je bil prvi dil del. Njemu kako ditetu od desetak protulić ki je bil jako znatižejan i ki se je cili pretvoril va oko i uho ni niš ušlo. Glavni graditej je caru govoril i kazal kadi ćeju vaje za žukvinimi kolci zgradit duplicu od najvećih kamici ke pejaju na vlačicah zi kargaci zi kav ke su fanj dugo od gradilišća. Kamenje kavaju (lome) i ga dan i noć pejaju zi četveri najvećih voli. Kada ga pripejaju ga kladaju na gomile i potlik ćeju od njega gradit gromače, duplice. Duplice se je gradilo od dva reda veloga kamenja mej koga se je nahićevalo tribjenac i šaldoć ki je popunil sva prostor mej dvimi redi velih kamici. Prva duplica zi najvećin kamenjen će bit tik uz žukvine kolci, ke ćeju potlik diventat stabla žukve i zi svojimi debli šćititi, branit duplicu od velih vod. Tri paši za prvu duplicu ćeju delat drugu duplicu od istešo veloga kamenja. Mej obi duplice će se nabit žinta (ilovača) i ondat na vrh klas velo kamenje, ko će čuvat krunu narina od vode. Tristo paši od zadnje duplice će se poznova udelat duplica ka će bit dva paša viša od duplic sprida. Za nju deset paši će se poznova udelat duplica i mej te dvi duplice će se nabit jilovača, huhji, koguli i drobno kamenje zi kave. Sto paši za tu duplicu će se nahitat tež i tribjenac i ondat poznova udelat dvi za dva paša višje duplice i mej nje klas nabijeno jilo. Za zadnju duplicu će se ondat nahitat zemja, tež, i pomalo tresajuć(nagibajuć) trasat kuntra mekotan ke su va višini najmanjih vod va Tigrisu. Krune svih narini su bile pokrijene zi velimi grotami i skalami ke voda ni mogla moknut niti za najvećih potopi. Kada se voda raširi do prve skaline je vode, jedan put više leh kada je voda normalna. Kada se dvigne do drugoga stupa je za tri puti više leh kada je voda normalna a do trećega stupa je za pet puti više leh kada je voda normalna. Car je pomno habal i pital ovo i ono ča mu se je činilo važno. Graditej je mirno i jasno razlagal sve ča ga je car ali ki zi njegove svite pital. Vidilo se je kako vi (zna) sve o vodi, jazinah, jilu, težu, kamenju i vodenih raslinah. Kolo glavnoga graditeja je bilo desetak mladih muških ki su na svaki njegov mig nosili pergamenti zi načrti i jih kazali caru. Pametil je kako je mučal i se grizal za zajik, kako nebi zrekal ku bedastoću. Bojal se je ako bilo ča bedasto reče, kako će ga otac samo škuro pogjedat i ondat doma pokarat.Va sebi je mislil » dobar je strah komu ga je bog dal« i mučal. Glavni graditej je uz sebe jimil i čovika ki je bil odgovoran za diljenje vode težakon kada je bila suša. On je razložil kako pričnu zi dijenjen va gorinjen toku rike i ondat otvaraju konali sve niže i niže tako svi ćapaju dovojno vode i svi su zadovojni. Svaki težak vi ostočno ( precizno) kada je naredu za vodu i čeka kraj svojih poj. Kada je močarinjenja dosti ondat svaki na znak zatvori drvena vrata na konalu a njegov susid jih otvori.Va svakon poju su jimili skopane zdenci kadi bi bili ćapali fanj vode i ku su rabili za polivat ono, ča bi bilo patilo, mej dva dijenja vode. Kada su se tornjivali je car bil jako zadovojan i mu je rekal »ako je sve vidil i zapametil aš kada njega više ne bude i on postane car će mu to i te kako dobro sve prit ča je vidil i čul«. Shvatil je kako su ti narini, jazine, konali dijenje vode i močarinjenje težačij, jako važni za cilo cesarstvo i to nikada ni znel zi pameti.

Pod samim štanajen je bila udelana vela luka , ka je jimila čudo muli, ke su bile učinjene od debal libanonskih cedri, priko kih su bile položene folke ( daske) od cedrovine. Kada su bile vele vode bi bilo šempre pobralo fanj folk i svaki put nakon povodnji i poplav se je moralo muli poznova popravjat i gradit. Kako je bil špac veli a brodi nisu mogle čekat se je svako godišće gradilo nove i nove muli. Nike muli su gradili od veženih i zasidrenih brodi ke su bile posve zatvorene, zastupane i blakane i nisu mogle potonut. Zi takovih muli ke nisu bile pod vodu niti za najvećih vod su pejale skalete na kraj. Na muli su se veživale i koštivale brodi ke su prevažale svu moguću robu od jenoga kraja do drugoga i z mora po rikah i skopanih konali do najdajih kraji cesarstva. Na jenon kraju su bile brodi njegove bojne efurice ke su ako je rabilo branile njegove trgovaške brodi. Brodi su se lipo vidile zi carske palače. To su bile duge i ušpitne brodi na vesla i veće šire brodi ke su jimile po jeno trokutasto jadro i su jadrile po širokoj riki. Zgoru po riki su jih potezale voli, ke su bile zaprežene va jaram, na dugon konopu, jarmuji, po pedeset pari na jedan brod.

Tik uz vodu rike je bil udelan fanj širok put po kon su voli potezale brodi . Put se je više puti na lito nasipeval zi melon, kako bi pokrili kamenje na kruni i kako bi volon bilo lagje potezat i kako nebi dešvivale potkovane pačenki na nogah. Put se je kako kafeno žuta kurdela(traka) potezal od jednoga vidokruga do drugoga. Ta put je bil i prva jazina od visokih vod. Svako toliko je jimil mosti kako bi visoka voda mogla teć do drugoga narina i se raširit va šiče ( trstikom obrasli prostori). Na drugon brigu Tigrisa je bil istešo takov put i cili sustav konali i narin kuntra plodnin mekotan. Za vrime dokjek je gjedal je najmanje dvajset brodi bilo na riki, ke su šle zdolu ali zgoru. Jisto toliko jih je bilo va luki i dežbarkivalo (iskrcavalo) ali krcalo (ukrcavalo) robu. Zi luke je kuntra štanaju i daje va krajinu pejal jedan put po kon su šle vozi, konji, kamile i tovari zi luke i drugi put po kon su šle vozi i tovorna živina kuntra luki. Puti su mej sobu bile odvojene zi najmanje tristo paši prostora na kon bi bile fermane vozi i živina ka je čekala na inbark ali dežbark onaga ča je pripejala ali odpejivala. Do njega je dopiralo škripjenje kol, bleka vozači i živine. Kamo god je pogjedal je bil voz do voza i živina do živine. Tigris je bil pun ribe ke su zi kof, kajići spletenih od šibja i obloženih zi kozju kožu, lovili ribari. Ribari su pleli povrazi i tunje od dlak zi konjskoga repa. Duge su bile i po dvajsetak paši. Udice su delali od roževine i kovači su jih kovali od bronce.

Čudo puti se je dogodilo kada je veća riba zagrizla va ješku kako bi bila prekinula povraz ali ako ni pukal kofu potezala po riki, kako luš zaprežen va voz.Veće ribarske brodi na četire ali šest vesal su po dva skupa potezale mrižu spletenu od stupice. Te brodi su delali od maci trstike ke bi bili povezali va veli snop dlg po tri četire paši. Takove snopi bi bili klali tri šoto i ondat na njih zboki vezali zi svake strane po jedan još puno debji snop. Takove brodi su lipo plavale ma po dnu je vavik bilo niš vode, zato su dna još pokrivali zi pajoli od dasak. Na bočnih snopih su bile sohe za ruge (vesla). Na sredini su bile dvi visoke sohe, ke su bile vežene na vrhu i na kih su bile klajene derići i boceli za dvizat mrižu. Niki su jimili provu i krmu pokrijenu zi kravjimi kožami. Mriža je na spodnjen kraju bila otežena zi olovnimi pezi a na gorinjen kraju je bila vežena na tikve ke su ju držale tik pod škorupon. Na sredini mriže je bila maža, vrića va ku bi se bila riba spravjala i ku su svaku uru priko derića i boceli dvizali i praznili. Ribu su lovili i mriže jimili va vodi samo kada su hodili zdolu po riki. Zgoru su rugali zi dvignjenu mrižu aš bi bilo preteško za vozit. Ćapanu ribu su držali, va posebojnih kuneštrah ( košarah) ke su jimile pokrov od šibja, va vodi sve dokjek nebi bili koštali na mul.

Desetina od prodane ribe je hodila va carske badovine. Štibrari su badrili i pazili kako se riba nebi prodavala šoto man (ispod ruke), aš to ni punilo carske badovine. Jistešo je bilo i zi svu robu ka se je prodavala po cesarstvu. Svih ki su delali kuntraband bi bili kaštigali i jin zeli sve ča su jimili.

Najveći kuntraband se je delal zi halon. Sol ali hal su pejali va brodih zi mora. Tamo su ju pridelali od mornice ku su posebojne sprave na vitar zlivale va za to pripravjene plitve soline. Pod jakin slncen bi bila voda zvitrila i sol bi bila ustala na dnu va jenon sloju. Tu sol su zi posebojnimi pobiračami od drva kladali na kup i kada bi se bila dobro ošušila su ju mleli va malinih na vitar i prodavali trgovcen ki su ju pejali po cilon cesarstvu. Sol su prodavali va većih mistih. Oni ki su provali dobit i ne platit davak, štibru, bi se bili koštali prije luk uz brig rike i tamo dežbarkali dil tovora soli i ondat su ga prodavali po selih i veseh. Bava (povjetarac) zi Tigrisa, ka je stalno bavala, slideć krk rike, je ugodno hladila i friškala vrti njegove rušave (lipe, fantasične) palače. Car je sidil samo va bragešah i svilenoj košuji va šediji i gjedal pinkljunića(orebčića, vrabca) ki je zobal jušto (upravo) uzrijale bobice na jenon črnon grozdu. Zbande barature je rasla vela črnica( črna smokva) na koj su bile zrele i jušto napiskane čnice, ke je zi zutin kjunićen jil črni kos. Sprida Cara je na velon, lipo ocvitanon, pladnju bilo svake šorte frutja. Mišale su se mogranji, ostružnice (kupine), jagode, smokve, marelice, naranže, krušve, jabuke i grozje zi mirlinon (mrkvu), ravanelu (podugovatu ripu) i očišćenimi koreni od broskve. Va malon pladnjiću su bile mendule orihi, palmove košćice, pinjoli i miškujići (lješnjaci). Sve to je bilo lipo poredano po velikosti i po cvitih tako da je delalo mejsobni sklad i ugajalo oku. Zbande je bila bukaleta zi vinon pokrijena zi lipo rakamanin (vezenin) tavajolićen (ubrus) i blizu nje vrč zi vodu pokrijen zi pokrovon od kovanoga žinga, (kositra), ki se je dvinul kada se je pritisnulo na pero. Spodaj pod balaturu su bile jako lipe vrti, ke su se slizenasto kalivale sve do Tigrisa. Svaku večer su jih polivali, slizenicu za slizenicu, njegovi hlapci i sluškinje. Donjega je i seda dopiral šušur koga su delale zajimalke kada su se obraćale i prinašale vodu na više slizenice. Lončene zajimalke su bile poredane na kolu, jena zada druge.Zi zajimalk je mlaz vode spočetka, kada su izronile zi rike, tekal fanj jako a ondat bi bil sve manji i na kraju su još padale samo kapje ke su se kako margarite (biseri) svitlile na zahojnon slncu. Gjedal je kola ke su vodu, obraćajuć se, zi dolinje slizenice dvizale na gorinju. Kola su vrtele bivoli zapreženi va posebojne komata,va sporon jenoličnon huću ( ritam). Na njagorinjoj slizenici je bila vela kamenica od ke je voda tekla va manje kamenice po civih, na svokoj slizenici. Od tih kamenic su sluškinje na zahoj, kada više ni bilo vele bružere ( topline), nosile vodu va vrčih i polivale svaku raslinu, drvo i trs. Na jenon kantunu od vrta, ki je bil ograjen zi visokin zidon, je stal stražar i gjedal ča se sve dogaja kolo štanaja. Car je gjedal sulitu figuru sražara i koržal sve ča je imil na sebi. Stražar je bil visok, sulit mladi muški ki je imil obučene črne brageše ke su bile pod kolenon vezane zi gremiki od stupanj. Priko brageš je padala stomanja od lana. Na prsih je jimil tanku veružnicu (pancir košulja) na koj su bile sprida prsače, zada zadače a ramena su pokrivale ramenjače.

To su bile ramene ploče ke su bile počrnjene kako se nebi nadugo šajnale i odbijale slnčevu svitlost i stin akužale kadi je straža. Na desnon ramenu je bil obišen dlgi arabel, zi dva puta savijenimi kraci. Livo za pason je jimil strilnicu punu stril, ke su jimile zaletnice od šarih per i su se vidile zduga. Za škinu livo je jimil obišen dlgi meč končar. Ručica mu je štršila nad livin ramenon a bulbac je bil pokrijen zi črnu kapicu kako se nebi luštral na zahojnon slncu. Na glavi je jimil timenac (kaciga) zi tantabranon ( branac za nos) i zavratnicu ka se je skoro dotikala ramenjač. Va boju mu je to branilo vrat i hrbtenicu od tofca zi mačen. Za pason je jimil dva duga i jedan kraći nož a va rukah je držal oštrulac. Kratko kopje ko se je hitalo i ko je bilo zi gremikon ( kožnata oputa) veženo za bojevnikovu ruku i moglo ga se je potegnut nazad k sebi.

Stražar je dvignul ruku kako bi oči zaštitil od zahajajućega suca i gjedal na čestu, ka je od ishoja pejala kuntra Palači. Na česti je bil oblak prašine, ki se je jako brzo koštival palači. Inperator je istešo gjedal va istu stran. Čekal je na kanića (glasnika na konju), ki će mu prnes novitadi zi ishojskih mejaši kadi se je njegova vojska borila zi Momuli. Te mejaši nisu bile nikada tako sigurne kako one kuntra urinjskoj (sjevernoj) strani, ke su čuvali Haravuati. Sva njegova osobna straža su bili Haravuati. Svako drugo lito su kosizi zi haravuaskih postrojb slali tristo najbojih bojevnici va njegov osobni zdrug. Svako drugo lito bi se bilo prominilo jenu trećinu časnici i svih bojovnici. Kanić (glasnik na konju) je nesmijeno tiral luša. Konj je bil sva pokrijen zi pinu. Drugi luš je na povodcu osedlan jahal poredo znjin. Kanići su svakih dva kilometra va jizdu skakali zi jenoga konja na drugoga a svakih desetak kilometri su bile postaje, kadi bi bili prominili luši, posrbali malo slatkoga šipunovoga pića, koga su zvali šerbat i šubito zajizdili pripravjenoga konja i šli va halopu naprid.

Straža ka je bila na vjizdu, videć kanića je brzo spustila most i dvigla vjizd vajer. Kanić je brez fermivanja pasal va štanaj. Prišal je pred cara se poklonil i mu dal savijen pargamenat koga mu je poslal njegov kosiz veli, zapovidnik svih njegovih postrojb na bojišnici. Kanić je na to brez besid šal ritansko nazad . Bil je sva potan, prašan i jedva je stal na nogah. Dva badrača (osobni stražar, policista) su ga ćapali podruku i popejali va vojarnu i ga seli na divan. Niš je zamrmjal, legal se i zaspal. Pokrili su ga i rekli pustimo ga neka se naspi, aš je jizdil od bojišnice do ovuda brez se fermat. Car je odvil pergament i ga položil na stol pred sobu. Skršil je pečat i ga odvil. Na pargamentu je bilo zi lipimi velimi čarkami zi črjenu tintu začarkano na gusto cili svitak. Kada ga je car preštil je postal bled. Vist kako je prišal va štanaj kanić, je kako i vitar, preletila po celon štanaju.

Careva svita je brzo prišla i stala kolo cara. Car, ki je bil jako bled, se je umiril. Va žmuj je nalil malo vina i vode. Udelal bevandu i malo popil. Nasmel se je i rekal svin ki su bili blizu njega, kako ni dobro i kako bojnica popušća.Nato se je obrnul i naredil neka mu sprave njegov bojni voz, odoru i oružje i neka se svi njegovi dvorani i njegov osobni zdrug priprave za boj. Nastal je muk. Prvi se je oglasil zi zvonkin, muškin glason, ki ni trpel pogovora, veli kosiz straže i svojin kosizon naredil neka va najkraćen času, mučeć, sve urede. Ni jin bilo potriba ponovit. Tekuć su šli va mošune ( pojate za stoku) i bojnice. Rekli svojin bojnon ča jin je delat. Za mahnuće oka, kako na vižbi, su bili luši osedlani.

Sve bojne vozi pripejane zi jatnic, kadi su bile klajene kako jih nebi temperija unišćivala. Atalice pripravjene i konji zapreženi. Bojovnici su bili obučeni i pod armu. Bojne vozi cara, kosiza veloga i kosizi su bile pripravjene. Cili osobni zdrug je pil postrojen i čekal na cara. Luši su nemirno kopale zi potkovami zemju, obraćale jedan drugomu glave se žulile ali provale jedan drugoga ugris. Jizdici su jih mirili držali za uzde, gladili po čelu i vratu i njin stalno govorili neka budu mirni. Konji objidni, najideni i žejni jizda su cilo vrime delali korak naprid ali nazad i svih jizdici držali va stalnoj pripravjenosti. Čekali su cara ki je daval zadnje naputki svojin hrvon, sindikon, štibraron, badovincen (blagajnikom) i stražaron. Pozdravil se je zi ženu i hćeru i potegnul k sebi oba sina. Oni su otili poć šnjin va rat, ma on jin ni dal. Rekal jin je naka čuvaju štanaj, mater i sestru i neka se vade (uče) aš nikad se nena ča se sve more dogodit.

Car je nato urdinal, ki jima ča udelat. Poslal je teklići i kanići na sve strane zi naredbu neka se spravi sva vojska i neka pride pod hlmine ča prije more. Vojski ka je čuvala mejaši je naručil neka potrostruče straže i neka nikoga ne puste va imperij. Carev bojni voz je bil pozlaćen. Bil je na dvih kolih ke su bile malo razmaknjene od četvorice voza. Sve bojne vozi su jimile železne vretena i na glavinah svidrače, ke su zi svojimi peri rasporejenimi kako slovo salamunovo parale sve ča bi bile dosegle va vožnji. Sprida je bilo misto za vozača. Va sredici je bilo misto za cara a zada su bile dva mista za njegovih bojovnici. Va voz je bilo zapreženih pet luši. Tri konji su bili zapreženi za ojići a dva z band su bila na uzdah i su se mogli maknut od voza dva ali tri paši i zi cinturami kosit pišci. Vozač je bil obučen va njadu (ljubičastu) odoru. Jimil je zlatni nadac (oklop) ki mu je branil prsa, škinu, ruke i bedre. Na glavi je jimil timinac zi bušcen. Zi live strane na vozu je jimil zataknjen mač i za črjenin pason par noži. Va rukah je jimil škuriju i va vožnji uzde od svih konji.

Car je bil va njadoj odori zi zlatnin nadcen za pason je jimil strilnicu zi strilami. Na škini meč zi zlatnin bulbcen i za žutin pason par dugih i jedan kraći nož. Na glavi je jimil zlatni timinac zi bušci ke su fožale krunu. Zada na povišenih delih četvorice su bila dva bojovnika ki su jimili istešo njadu odoru. Nadac, pozlaćen, ki jin je branil prsa i škinu, Timinac zi bušcen i čubranicu ( perjanicu). Va rukah su jimili dlge sulice i zi svake bande na vozu, joštrulci. Za pason su jimili težice i po dva para noži. Zada zašćikane va četvoricu su bile branci (štiti), ke su se rabile za odbijat suvragove strile. Bojni voz kosiza veloga je bil istešo tako opremjen. Njihove nadci su bile od jacala (čelika). Timinci su bile istešo od jacala zi bušcen i čubranicu od konjskoga repa. Priko svega su jimili črjene kabani ke su bile sprida vežene zi prsaču. Sve bojne vozi su na kolih jimili dvajsetak centimetri duge noži, svidrače, zi kimi su lomili kola na atalicah, noge pišcen i konjen. Atalice su bile bojne vozi, na četire kola, na kih bi bilo osan ali deset bojovnici ki su zi strilami, sulicami i joštrulci turgali va suvragovu bojnicu, zada tvrdih dasak ke su jih branile od suvragovih stril. Potezalo ju je par a ki god put i dva para konji. Svaki luš je bil na posebojnoj zaprigi, pokrijen zi posebojno tvrdo šijenin pokrovon ki ga je branil od stril, sulic i mači, ako bi bil unatoč svemu ubijen ali ranjen se ga je vaje molalo i pustilo, kako bi drugi mogli vozit naprid. Jizdica je bila obučena va črnu odoru, zi nadcen za prsa i timincen zi bušcen i čubranicu od črnoga konjskoga repa. Priko svega su bili pokrijeni zi črjenin kabanon.

Jimili su dlgi, zi dva puta zavijenimi kraci, bogun, strile, za sedlon dlgi mač končar, dugu sulicu zi vijoru pod bušcen i branac. Za ubadcen sulici je bil ognjenac zi carevimi cviti. Konji su jimili oklop za glavu. Na bokih su jimili pod sedlon prešijene krpe, pokrovci, ke su konja branile od strile i tofca. Pišci su jimili veružnice, timinac, ramenjače, prsače i zadače. Dugi bogun zi dva puta zavijenimi kraki, strile, branac na zarizu, meč končar, sulicu i par noži za pason i va borši, torbici niš za jis i pričuvne stupanje ( postole). Na nogah su jimili debele stupanje vežene priko brageš za podkolinice.Haravuati su jimili još svi na prsih na livoj strani svoj znak, črjene i zlatne, črjena i slebrne ali črjene i žute kvadrići drugoga cvita ki je odgovaral sarži. Na brancih je svaka postrojba jimila narišenu zvir. Jeni su jimili kjišćara, drugi kašku, treći požgaja, četrti mašku, peti mrava a šesti cafa. Sva bojnica je jimila priko svega črjeni kaban ki jih je šćitil od sunca, mraza dažja i sniga. Na njen su spali i šnjin su se pokrivali. Tkan je bil od debelo predene vune i bunbaka. Šili su ga posebojno izučeni šilci. Nakon tkanja su ga stupali va stupi i močili va rastopjenon čelinjen vosku, uju i ostu. Takov kaban je bil zdržjiv i služil je svojoj namini. Car se je razumil zi Kosizon velin, dvigal mač i osobni zdrug zi svin ča je rabilo je šal kuntra ishoju. Kada su pasali desetak vrst su trefili prvih bojnici ki su va neredu , raskinjeni, trudni i ranjeni hodili kuntra štanaju. Fermali su se i pitali ča se je dogodilo.Rekli su njih kako su jih nenadijano napali va hodu i do nog potukli Momuli. Car je otil ča više čut o boju, kako su jih Momuli napali i od svakoga ča misli, žač je njegova bojnica bila tako strašno potučena.

Nakon više ur habanja (slušanja) se je obrnul i šal pod svoj šator. Trudan i jadan ( ljut) je brzo zaspal na tigrovoj koži. Straže kolo šatora su šišno (pažljivo) hodile, badrile (pazile) i koržale (budno gledale), kako bi car ča boje spal. Car je brzo zaspal i sanjal svoj štanaj (tvrđava) ki se je šajnal (blistao) na suncu. To je bila veličanstvena palača. Kolo nje je bil visok zid zi dvajset i petimi turnji (kula). Palaču je zidal njegov pradid. Svi njegovi pridniki su svaki po svojen guštu palaču dozidivali. Dodavali su njoj pilaštri, volte, cila krila, nove dvorane i naravno turnji i zidine. Kolo ciloga štanaja je bil širok konal pun vode. Nutri su palaču svi urešivali zi slebron, zlaton i majoliku. Po zidih su bile horave mozaiki, kipi i slike. Va vrtu sprida, zada i z band palače su bile prekrasne žardini zi potočići, ribniki, vodohiti, vodopadi i vodopadići. Voda je po svuda škropila tekla i krkjala. Kada ju je obsijalo slnce se je prelivala va svih luninih (duginih) cvitih.Vodu su pripejali od duga po svodnjakih, konalih i olovnih civih. Sve žardini ( park, perivoj) su bile pune svake vrsti drv, ke su bile pripejane od ciloga svita. Ribniki, potočići i vodopadi su bili puni svake šorte ocvitanih (šarenih, obojadisanih) rib pripejanih zi svih stran svita. Va jenon krilu je bila njegova obitej a va drugon krilu palače je bil njegov harem. Sridnji dil palače je bil pun dvoran, kancelarij i hrvnic (pisarnica) kadi su se gnjeli njegovi službenici, hrvi i sindiki ki su hrvali i čarkali sve ča se je dogajalo va cesarstvu. Davače, ke je on odrejal za svaku župu, za svaku žipaniju i krajinu posebno i beči ke su tekle va njegove badovine su sve bile ostočno zahrvane i svaki štibrar i sindik je bil njemu osobno odgovoran za svaki prijimak i svaki odjimak. Badovine su mu bile pune zlata, slebra, dragoga kamenja i artižanskih del ke su bile ali kupjene ali donane ali pak dil plina njegovih prednjimci ali njegov. Carica je bila lipa, visoka i vridna ženska ku su svi jako volili. Zibral mu ju je njegov otac, još doklek je bil dite.

Od njega je bila starija fanj lit i stalno je mislila da ga more svitovat. Žnju je jimil dva sina i hćer. On se je za njih skrbela i jih odgajala. Sini je on vijeval dva tri puti na misec i jih učil bojnin višćinan. Hodil je šnjimi i zi svojimi kosizi jizdeć konji na turniri. Učil jih je najprije turgat zi strilami, ondat badat zi sulicu, kako se siče zi mčen i kako se bada zi noži. Vadil jih je kako se moreš branit goloruk i ča sve moreš rabit za se obranit. Hćer je vijeval jedan put ali dva na misec. Učil ju je jizdu, pravjal njoj je štorije i snju šetal po rušnih (lijepih, krasnih) žardinih i vrtih, punih šipuni (ruž). Kazal joj je ribe va potokih i ribnikih i govoril od kuda je ku dobil i kako njoj je jime. Njegov harem ki je jimil više od dvisto hur, priležnic i odalisk mu je bil najdraži dil njegove palače. Bil je sva va zlatu i slebru. Urešen je bil zi brojnimi mozaiki, slikami i kipi. Dvarane su mu bile zračne, svitle i pune živjenja. Tla su bile popločane zi tabelicami od najfinijega porculana pripejanoga zi Kine, mramora pripejanoga zi Altaja i bazalta pripejanoga zi Misira. Krilo je jimilo tri podi i svaki pod sto kamar. Podi su bile pokrijene zi debelimi tepihi va ke su se noge gruzile (upadale) do kičice. Tepihi su bile od svile, vune i bunbaka a tkale su jih na krosnih domaće tkaje. Dvorane su bile obrubjene zi pilaštri. Postoji i glavice su jin bile pozlaćene i urešene zi jubavnimi prizori. Na mozaikih i na zidnih tepihih su jistešo bile slike zi jubavnoga živjenja. Harem je vavik odzvanjal od umilne i uhu ugodne mužike.

Njegove hure, priležnice i odaliske su zi sviranjen kratile vrime. Svaka od haremskih žen je jimila svoj stan. Mlaje i jebizovnije žene su jimile jako vele i lipo urešene stani od pet ali šes sob. Sve pokućstvo je bilo od rezbarene sandalovine i ebanovine pripejane od Indij i Afrike. Sve ponjave, kušinelnice i kuverte su bile od čiste svile pripejane zi karavanami zi Kine. Sanjal je, kako je prišal va harem i tamo ni bilo niti jene hure i priležnice. Svi eunuhi i sandali su se nikamo ražbižali. Njegova glavna upravitejica, suhitana, ka ga je vavik čekala i mu pravila sve novitadi va haremu, ka je noseća, ku je premestila zi harema va drugi dil, kadi su bile noseće ženske, ke nisu jimile ča delat va haremu, ka se je zi ku posvadila i ka se je zi ku stukla, zičupala i zivlasala. Koliko novih žensk su pripejali i poslali zi županij. Rekla bi mu bila kolike, aš su bile bolne je poslala nazad, zi kuće zdihi, kadi su ženke čekale po tri šetimane za prit va harem. Kada bi bile mlade ženske prišle va harem jih je sutihana popejala zi dva sandala va kuću zdihi. Tamo se je ženska morala slić do gola i ondat ju je suhitana svu pregjedala i opipala. Sandali su ju nato oprali od glave do pet i obukli va za to posebojno pripravjene haje. Sandali ki su spali va kamari do one kadi je spala mlada ženska su ju celo vrime koržali i sve paliževali (tužili) suhitani, ča dela, kako se ponaša, kako i koliko ji i koliko se pere. Suhitana bi mu bila rekla ki eunuh ni bil poslušan i koga se mora kaštigat i ki sandal ni više za bit va haremu i mora ga se utopit va Tigrisu aš više ni sposoban za nijedan posal. Na dnu dlgoga hodnika je bila samo jena mlada divojka ku su mu zi jenoga bojnoga pohoda pripejali njegovi bojnici kako malo dite od šest do sedan protulić. Još kako dite je bila jako lipa. Jimila je sinje oči, plave vlasi, jako horav obraz. Bila je visoka i jako lipo je znala tancat i pivat. Poslal ju je upravitejici i naručil neka najde nikakvo delo za nju va haremu.

Od tada ju ni vidil po haremu i ni znal ča se je š nju dogodilo. Sada je najedan put bila na dnu hodnika divojka, sulita, stasita, horav obraz njoj je bil obrubjen zi plavimi vlasi ke su padale priko rušavih ramen na škinu i segale sve do božačne zadnjice ka je bila nasajena na visokih nogah. Prelipe bedre i listi na podkolinici su se orisivale priko svilene poculice. Nožice su bile obute va zlatne stupanjice. Hodila je tihin mačjin hodon, gungajuć zi boci i zadnjicu. Pod bilu, kako snig, poculicu su se jasno vidile prekrasne, miri oblikovane, tvrde dojke, škure bradavice su škurije ocvitale svilenu poculicu. Poculica je bila zi širokin pason vežena kolo struka i zi zlatnu prsačicu zaputana na prsih. Smela mu se je i ga zi lahkin kreton, moton, ruke zvala k sebi.

Kada je šal kuntra njoj je ona ušla va jenu od dvoran. Pri teku je pokazala svu svoju umilnost i gracioznost. Šal je za nju. Divojka je stala na sred dvorane. Va rukah je držala porculanski sud zi njegovin najdražin pićen. Kada se je koštal mu je ona ponudila žmuj i natočila nutar prst pića. Gjedal ju je i ni mogal znet oči od nje. Činela mu se je kako vila zi prič ke su mu pravjale njegove dadije. Spil je piće i prazan žmuj tornal boginji. Zamišjal ju je brez odiće. Zamišjal je nje tvrde sise, ravan, čvrst trbuh, horavu, veludastu kožu prelipih bedar i škuriji, obrasli srh med bedrami. Baš ondat kada mu se je činilo kako mu je sve na ćapac ruke ga je zbudil tutanj teških bubnji, konjskih kopit i prodoran i srhjiv zvuk tuturač.

Protrl je zasanjane oči i prokjel. Uvidel je kako je sve bil san i da je zbija čisto drugačija. Zazval je junaka (slugu, posilnoga) i mu naručil neka mu pripravi nadac i bojnu opravu. Na brzu ruku se je opral, ubukal i pred šatoron zajizdil na konja. Zi svitu ka ga je čekala je šal sprotu kosizan ke su jušto prihajale va tabor. Cili dan su prihajale nove i nove postrojbe, vodjene z njegovimi najbojimi časnici. Naredil je neka uhodica, uhodi kadi su Momuli i ča delaju. Svojin je postrojban naredil neka počinu i neka budu čin manje vidni. Ni dozvolil nikakovih ognji, prevelih gibanj i premikanj, kako nebi dvizali prah i tako avizali momuli kadi su i ča pripravjaju. Drugi i teći dan je bil isti. Prihajale su nove i nove postrojbe. Časnici su mu se javjali i svaki je dobil svoje misto i zadaću. Postrojbe su se spravjale, prihajale i svaka je dobila svoje misto, još cilih petnajst dan.

Kada se je i zadnja pojavila je car zazval bojnu ojat. Prišli su svi njegovi Kosizi veli i kosizi zi svojimi hrvi i sindiki. Svi su bili ubučeni va prekrasne haje. Na njih su šajnali nadci i blišćali timinci i čubranice. Njihove bojne vozi zi kimi su se pripejali na ojat su bile ocvitane zi ocviti svih cviti. Konji va zapregi su bile najlipje ča jih je njihova županija mogla zgojit. Jimili su široke njišnice, lipu podugovatu glavu i dlgi savijeni vrat. Prsa su njin bile široke i jako mišićave. Trbuh sulit a noge dlge zi jakimi kopiti na kih su bile podkove od mjedi. Grive su jin bile spletene va podugovatu kiku va ku su bile zapletene ocvitane trake. Kako su privozili su vozi obraćali kuntra šatoru a konji su bile obrnjene od šatora. Njihovi vozači i po dva bojnika su badrili i čuvali voz, konji i koržali da se ki nezvani nebi približil šatoru kadi je bila bojna ojat. Njihove odore su bile jako lipo ocvitane. Veružnice i nadci su se svitlili i luštrali. Na plećih su svi jimili kabani ke su jih šćitile od jakoga sunca po dnevi i od mraza po noći.

Za razliku od prekrasnih odor i pozlaćenoga oružja i oklopi su njihovi obrazi i ruke, odavali, ne ozirajuć se na staros, bojovnike od obrti. Svi su bili puni posikotin i brazgotin, ke su se još jače isticale i kazale na mišićavih tilih. Svi su se poredali i sili va kolo jedan kol drugoga.Svaki je pred sobu držal dlgi mač končar i nanjega upiral duge, jake i kosmate ruke. Ojat je trajala par ur. On ki je jimil ča reć je dvigal ruku i čekal kada nu je car dal sinjal.Najprije se je oglasil Kosiz veli uhodice. Ostočno je poručil o Momulih. Rekal je kadi su, ča delaju i koliko jih je. Fanj dlgo je raspravjal o njihovoj jizdici. Opisival je njihovih zapovidnici, jizdici, oružje i fin na ki napadaju. Ustanovil je kako jih je kako plive i kako napadaju va obliku mlaja miseca. Njajači su na krilih. Va sredini su običajno najmlaji bojovnici. Zada njih je pričuva va koj su stari iskušeni bojovnici ki va divjen halopu, ne gjedajuć na svoje žrtve, zimeju, pogaze i skopićaju sve ča je pred njimi.

Boj pričnu zi turganjen strilic. Strijaju zi luša i kada zturgaju sve strile vaje gredu va napad. Zi strašnimi kriki prestraše suvraga i onda ga posiču zi krivimi sabjami , ke su kovane, kako bi bile ča savitjivije i po dvajset puti. Po svakon prekivanju su se kalile va pišaki od mladih kobil a ondat zadnje tri puti va pišaki od mladih divojak. Sabje su jin lahke, oštre i čvrste. Momulske konji su male, zdržjive i brze. Luši nimaju potkov. Kopita su jin tvde i zdržjive. Momuli su strašno dobri jizdici. Jizde na konjih brez sedla. Svaki peja na povodcu još jenoga luša i zi jenoga konja na drugoga zajaše va trku i za vrime boja. Konji su navajene gazit i nisu niš strašjive. Momuli nimaju bojnih sprav i stroji i zato teško osvojiju gradi i ograjene tabori. Najraje napadaju na bojnicu ka je va kretnji, aš ju prije leh se pripravi na obranu osabataju, zi grmećin napadon. Napadaju va obliku četrt miseca ma to ni vavik pravilo.

Svaki kosiz veli i svaki kosiz je jimil pravicu reć svoje, branit svoje mišjenje i se zanjega borit. Kada su svi finili svoje govori, je zel besidu car i rekal kako će bit. Rekal je "čul san vas i svih habal ča ste govorili i predlagali. Približno ste svi bili jako blizu jedan drugoga zi svojimi predlogi i saviti. Od seda pa naprid se jima habat samo moja bisida, aš korab zi dva korbana tone. Odlučil san i za moga zaminika klal kosiza veloga zi urinjskih stran. Svi ga dobro znate i znate da je više puti va boju zi momuli premogal i potukal njihovih kani. Va znak odobravanja su svi lupnuli zi meči va branci. Njegov zaminik će bit kosiz veli zi ishojskih stran, koga istešo svi dobro poznate i ki je vavik bil kurajan, ustrajan i sve svoje boji finil zi premoći nad dušmanon. Svitujen van , svi jimenujte svaki svoga zaminika in on opet svoga, aš se nikada va boju nena ki će poginut a ki će ustat. Obvistite svakoga svoga časnika i svakoga svoga bojovnika kako se jima držat va boju i ki vas zaminjuje ako bi ki nedaj bože poginul. Pravite jin kakovoga suvraga jimamo pred sobu i česa se svaki mora držat, kako bimo premogli. Pregjedajte, bojne vozi, atalice, luši, oružje i bojne stroji. Bojne stroji postavite na mista kadi ćeju bit koristan i od kuda ćeju lagjan delat. Jutro ćemo na svitlac, zi brzin hodon, poć kuntra momulskin hordan. Sprida bojnice će bit kosiza ka će zi uhodicu bit dobran povezana i ka će branit bojnicu od nenadijanoga napada sprida. Zi kanići i teklići će bit va svezi zi bojnu ajatju. Zi svake bande ćeju bit istešo kosize ke ćeju čuvat i branit bojnicu zi band. Istešo ćeju bit zi kanići i teklići va svezi zi bojnicu i bojnun ojatju.

Va zadadi će bit istešo kosiza ka će nas čuvat od nenadijanoga napada odzada. Va bojnici ćeju bit kosize ke ćeju istešo jimit svoje spridnje i bočne straže. Zi brzin hodon ćeju hodit kosiza za kosizu. Va sredici svake kosize će bit kosiz zi svojimi trobojnici, bojnici, i vijornimi časnici. Va sredici svih kosiz velih će bit car zi svojimi ojatnimi i vijornimi časnici. Za sredicu će bit vozi zi jizbinu, pričuvnin oružjen i ratnimi stroji, strilometi, stinometi, hitačami , pokrovatami, ajeri, mišinami i lenjamon za gradit mosti, splavi i ormanice za primostit potoki i rike.

Ondat će hodit efurica zi svojimi vozi i svu potribu. Efuri ćeju pomoć pri primošćivanju rik i vod. Za njimi ćeju bit poznova kosize i va zadadi stražarska koziza. Kada pridemo na mirišće ćeju uhodica i čelna kosiza ustat va sredici. Vele kosize zi bojnice ćeju poć prva na livu stran druga na desnu stran, treća na livu, četrta na desnu i tako sve do carskoga zdruga ki će ustat va sredici. Kosize za carskin zdrugon ćeju se istešo postrojit prva na livo a druga na desno, tretja na livo i četrta na desno ma ćeju ustat kako pričuva za prvimi kosizami.Zadada će ustat zada svih i čuvat hrbat bojnici. Efurica će bit uz bojne stroji i pomagat strojnikon ča bude rabilo. Vaje ko se pride na bojišnicu se mora prve redi utvrdit zi dunbokimi jarugami va kih se zabije zaoštrene kolci i priko njih klade trstiku, šmahje i slamu . Za jarugami moraju bit va konalih suličari zi dlgimi sulicami. Zada njih neka se postroje strilci a zada njih atalice i jizdica. Zada jizdice bojne stroji. Pustite suvraga neka napade prvi. Na njegove strile, kih bude toliko da poškuri nebo, pokrijte se zi branci. Kada prične dušmanov napad vaje turgajte zi bojnimi stroji i zi tuču kamenja,huhji,koguli i praćka zaspite suvraga.

Srilci neka ondat šubito pričnu turgat svoje strile i kopjanici va kunicah neka čekaju momulsku jizdicu zi dlgimi kopji.Onih kih ne potuču stroji, strile i dlge sulice neka čekaju bojne vozi, atali zi atalic i jizdica zi svojimi sulicami, oštrulci i oštrimi končari. Ako bi momuli probili našu prvu bojišnicu ondat neka vaje prične pričuvna koziza boj i neka zapre škuju va naših redih. Pazite se dušmanskih kril va kih su postrojeni njihovi bojan kuhuri. Ako suvrag prične bižat ne pustite svih bojnici va progon leh odredite one satnije, bojne i trobojne jizdice neka jih goni a drugi deli kozise neka ustanu na mistu va skopanih konalih i čekaju kako jih suvrag zi furbariju, lukavošću ne iznenadi i potuče.

Za vrime brzoga hoda i premika neka uhodica proviri vodu i travu , aš ako nan zatrave vodu i travu će nan poginut i zbolit živo i judi i suvrag će nas lahko osabatat. Va ta namin neka jima uhodica žajne i lačne koze i ako koze po pitju vode ustanu zdrave i žive ondat more pit vodu i drugo živo i judi. Istešo je i zi travu. Seda ćemo svi lipo popit žmuj vina na čast božice Aštur neka nan pomore premoć suvraga. Kada su svi jimili žmuji va rukah su hlapci nalili vino, koga su na carev znak, svi popili do polovice a ondat ono ča je ustalo zlili priko ramena na tla, za premagu. Car jih je nato pozdravil i rekal neka gredu zi božju pomoću svaki va svoju kosizu. Vozači su, kada su prišli kosizi va bojne vozi, potirali konji i zi kosizovin zdrugon kunpanjani, partili va svoje ojati. Vijore na bojnih vozih i na sulicah jizdici kosizovih zdrugi su bile vezane da nebi loputale i vijorale i delale larmu. Jutrin su već rano na svitlac sve postrojbe bile pripravjene. Na carski znak su pričeli zi brzin hodon. Postrojbe su hodile kako su se dogovorili bez larme i bez veloga škripanja i lupanja. Sva arma je bila pričvršćena i fermana. Sve kola su bila podmazana i sve na vozih poveženo. Prvi dan su pasali fanj vrst.

Put je bil miran i brez nenadijanih dogodki. Drugi dan kolo polne su prvoč vidili nikoliko brzih momulskih jizdici ki su va naglon halopu jizdili kuntra svojin postrojban. Pod večer su poznova va halopu i va oblaku prašine, zad bližnjih hlmci, bižali jurti momulskih jizdici. Nisu se obraćali niti su turgali kuntra čelnin postrojban. Kanići su obvistili cara o momulskin uhodan. Car je naredil neka pod svaku cinu uhite par momulskih jizdici, kako bi ćapali zajik i čuli od njih koliko jih je i ča namiraju. Obećal je nagradu onomu ki jih ćapa i pripeja živih. Kozis uhodice je to rekal svojin uhodan. To su bili bojan bojnici ki su bili izbrani zi cile vojske i ki su pasali čuda boji i rati i vili kako i ča rabi udelat za ćapat zajik. Pred večer su uhode pripejali desetak prestrašenih mladih momuli. Pali su va busiju ku su njin udelali uhode.Cilu noć su jih pitali i sprašuvali i na koncu nisu zvidili niš više, leh ča su prije znali. Tretji i četrti dan su pasali brez većih dešturbi, teškoć. Peti dan zjutra, ko su se pričeli spravjat na put, se je zvidilo kako je krepalo više konji i kako su nike koze ke su pile vodu rigale i se napuhnule. Vaje su avizali svih neka konjen ne daju pit na vodah ke nisu sinjane. Bileh je bila kožica od janca na kolčiću. Na puti naprid se više ni niš dogodilo. Predvečer su se fermali par mij pred suvragon.

Šubito su se razporedili kako je bilo urdinano i prez počitka su pričeli kopat dunboke i široke jaruge, zabijat va nje kolci. Jaruge su pokrili zi trstičinu i nanju klali niš trave. Poslali su straže pred postrojbe, kopali konali va kih su bili kopjanici, zada njih strilnica i ondat jizdica i bojne stroji i se pripravjali za boj. Bojne stroji su složili i spravili skupa i jih provali kako delaju. Efuri su pomagali pri razmišćanju stroji. Jiskali najpovojnije misto od kuda ćeju bit učinkovitni. Sve jaruge su pokrili zi pleton od trstike i na nju nahitali niš zemjine i šmahja, da se jih nebi vidilo. Zjutra na svitlac su prvi momulski juti prišli va dotik zi satnijami čelne kosize. Jeni su na drugih turgali zi strilami , pritili i se rugali ma ni prišlo do ozbilnijih bitak. Kolo polne je bila jena ozbilnija bitka zi batijen momulskih jizdici.Napad je bil fanj jak. Naletili su na trobojnu čelne kosize, ka je bila postrojena i pripravjena sprida bojišne čarte. Momuli su priletili na svojih brzih konjih, sturgali strile i va divjen galopu navalili na prvi bojni red carske trobojne. Va to vrime su zi stroji na njih hitili čudo istrilki kamenja, stril i barilčići zapajene smole. Skupa zi istrilki je strilnica sturgala strile.

Momuli su bili presenećeni zi toliko istrilki i stril. Oni ki su prišli do prvih čart su naletili na dlge sulice i oštrulci ki su kosili i rečili njihove redi. Oni ki su ustali živi su se na luših i hodeć, bižeć, tornali va svoj tabor. Oni ki su zgubili luši su se dvizali na konji onih ki su jizdili i skupa jašuć koliko su mogli brže bižali kuntra svon taboru. Večer je bila mirna. Po noći su se jeni i drugi provali probit va suprotni tabor ma jin to ni uspilo. Ustanovili su , kako su na jenoj i na drugoj strani iskusni bojovnici i kako će boj bit na živjenje i smrt. Kagan je večer pozval svih svojih kani. Posvitoval se je žnjimi kako i ča će ki udelat i kadi će ki bit za vrime napada. Rekal jin je: "pred nami je strašan dušman koga moremo premoć samo ako udela ku šabu.« 

Budite kurajni i furbasti,lukavi aš lukavost će van više pomoć leh kuraj (hrabrost). Zaludu ne zgubjajte kuhuri. Zjutra na zoru ćemo napas i pomoć će nan ishojsko slnce ko će zi svojimi zraki zaslipit carske postrojbe. Prva će napas sredica zi mlajimi neiskušanimi bojovniki a ondat ćeju napas krila i tlić i stiskat suvragi na kup i tamo ćemo jih ondat osabatat. Kani su kratko ponovili svoje zadaće i brzo na konjih šli kuntra svojin postrojban. Jedan i drugi tabor je bil škur i brez larme. Zi jenoga i drugoga tabora se je čulo samo lajanje lovačin hrzanje konji, blijenje lačnih i žejnih koz, njak tovari i čudno glasanje kamil ko je sličilo brunburanju vode va veloj pinjati na ognju.

Straže su šišno i mirno obahajale svoje položaji, pazeć da nebi ča spregjedali. Spregjedat je značilo poginut od suvragovoga noža ali bodeža i prepustit svojih subojovnici suvragu. Tu noć je redko ki bojovnik i kuhur spal. Časnici su na jenoj i drugoj strani va mislih pasivali bojišnicu i zamišjali razne prilike va kih bi se mogli nać va boju. Cesar se je istešo vrtil na svojen ležišću. Ni i ni mogal zaspat. Par puti je za čas zaspal ma se je naglo zbudil misleć da čuje strašni momulski krik va napadu. Prije svitlaca se je stal, prehodil po šatoru, naredil neka ga obuču va bojnu odoru i neka mu kladu nadac. Proval je meč ki mu je najboje odgovaral, pregjedal noži,oštrulci i pogladil timinac po čubranici. Naručil je naka se svi brzo priprave za napad. Svi kosizi veli i mali su već fanj vrimena bili pripravjeni. Njihove postrojbe su bile sve pod oružjen. Bojnici su bili zabavjeni zi čišćenjen i oštrenjen meči, noži, oštrulci, lopat i sulic. Pregjedivali su zaletnice i ubadci na strilah. gjedali veržaci i kraki na lukih i pregjedovali konjsku spravu, sedla, uzde, prsače, podrepnjaki i potrbušnjaki. Bez larme va najvećen muku su svi šli svaki na svoje misto, čekali i kopali jame i prsobrani. Na ishoju se je pojavila zabela, za nju se je pojavil svitlac, koga je brzo zaminjala zora. Na nebu su se brzo minjale sve cviti i ocviti črnomodroga, plavkastoga, rumenkastoga, rumenoga, crjenoga i na kraju zlatnoga cvita.

Prekrasne cviti i ocviti su se tako brzo minjale i lovile jedan drugoga. Cilo nebo je bilo jena lipa ravanica pod ku se ni moglo nunkis slutit ča se odvija. Kada su prve traci sunca zasijale na gorećen nebu je zi Momulskoga tabora prijizdila rika jizdice. Stotisuće juskih i konjskih glav se je premikalo, migalo, dvizalo i kalivalo. Na mumenat se je momulska bojnica fermala, poravnala i va trapu prijizdila na strilomet. Carska čelna kosiza se je brzo potegnula za svoju bojišnicu. Kjekla va plitve konali i nad sebe dvignula branci. Momuli su na znak kani pričeli turgat strilice, kuntra carskin postrojban. Nebo se je poškurilo od strilic. Strilice su tukle i zabijale se va branci ki su zgjedali kako ježi puni badal. Zi druge bande su pričeli rigat svoje kamenje, huhji, koguli, praćki, zapajenu smolu va loncih, barilcih, žaricah i strile carske bojne stroji. Va isti čas je strilnica turgala svoje strile. Od silnih istrelki je nebo diventalo škuro. Prve satnije, bojne i trobojne su zi branci pokušale branit svoja tila od oštrih i zatravanih stril. Momuli su zi strašnin krikon od koga su se tresle hlmi va nevijenon halopu zi golimi sabjami visoko nad glavami jurili kako maneni kuntra carskin postrojban.

Luši su jin se blišćile od rose i pota po dlaki. Dlge grive su raspletene suškale kako svila. Topot kopit je odzvanjal kako kada tuku najveće bubnji. Iztrelki zi stroji, strile i praćki su delali svoje. Onamo su zadili konja, onamo jizdica, tamo je pal jedan, onamo drugi. Redi su postajale sve reje. Poznova je prišal drugi val momulskih jizdici. Ov put se ni fermival niti turgal zi strilami, aš su se bojali zadit svojih. Va halopu su rušili sve pred sobu. Čuda jih je propalo va jaruge i konji i jizdici su se nabili na zakopane kolci. Bojne kunice kopjanikov su delale čuda va momulskih redih. Stroji i strilnica ka je jimila izvanredno moćne strile i dvojno savijene luki je ridčila i do sedandeset paši pred sobu. Poznova je prišlo do momulskoga napada i poznova je carska vojska zdržala. Car se je odlučil tirat momulske batiji ke su va neredu bižale nazad kuntra taboru prije leh su se poznova prestrojile. Njegov bojni voz i postrojba njegovih bojnih vozi, razporejena va tri kolone je jurila kuntra momulon i jih zi dvih stran obkoljivala. Njegov osobni zdrug je kako manen zjuril zi sugurnih bojnih čart na odprto poje. Za njimi je jurila jizdica spridnje čarte. Suličari i strilnica je istešo mislila kako mora naprid i zapustila svoje mista zada jarug. Redi su se pomišale više ni bilo urejene bojišnice. Od još pred par minuti urejene bojnice je nastal mišijot svih mogućih rodi. Gonili su momuli, tirali jih, ubijali na trku. Skakali va njihov tabor i pjaškali, ki je ča mogal. Lovili su momulske konji, zimali luki i sabje od ubitih momulkih jizdici. Sučevali z njih nadci i kalpače. Rasula svoje vojske je zada jenoga bošca gjedal Kagan. Pomodril je ob bisa. Umiril se je. Popil niš kumisa zi mišine,pjunul kroz zubi i šapćuć jedva mičuć usnice, rekal svojin kanon. Sada je naše vrime. Ni nas čudo ustalo. Ono ča biži i tako ni više za niš. Slidite me. Na brzon lušu je va halopu obrnul tamo kadi je bil prekrasan carev bojni voz. Voz se je šajnal i blišćil na ishojskom suncu. Car va zlatnon nadcu je šajnal kako i zvizda danica va škuroj noći.

Vijore na njegovon vozu i na sulicah njegovoga osobnoga zdruga su vijorale i banderale na vitru. Po svuda su bile vijore carskih kosiz. Kaganov zdrug va kon su bili samo bojan bojovnici je probijal put skroz raztrkane postrojbe carske vojske ke su pijane od premage zgubile ćut za pirikul(opasnost). Kagan se je našal na strilomet carskoga bojnoga voza. Svi njegovi bojnici su va hipu fermali svoje konji, nategnuli luki i strurgali tisuću stril kuntra samo jenoj turgi, caru. Bojnici osobnoga zdruga kada su vidili ča se dogaja su provali napad zaustavit, ma jin ni šlo za ruku. Cara je zadila teška strila skroz škuju za desnu ruku na nadcu. Strila je šla skrozi prsa i se fermala na livoj strani na nutarnjoj bandi nadca.Car se je ćapal za prsa zi livu ruku a zi desnu za rukohvat na vozu. Oštrulači na njegovon bojnon vozu su ga ćapali i podprli. Čul je od dugoga, krik »bahorca, bahorca ovamo, rabimo bahorca«. Bahorac je sva va krvi prijizdil i se kalal va carski bojni voz. Pogjedal ča se je dogodilo i rekal » ča će likar, koga će ličiti kada ne more mrtvog uskrisiti«. Niki od bojnici ki su bili va bižini su zableli cara su zadinuli, car je ubijen. Kako oganj se je vist širila po cilon mirišću. Kagan se je brzo snašal poslal kanići neka tornuju njegovih bižečih kuhuri i neka od njih na brzinu udelaju poznova postrojbe i neka navale na obezglavjenu carsku vojsku. Urinjski kosiz ki bi bil moral zaminjat cara, ako bi bil on ranjen, je i sam zasičen od momulske ćorde, ležal va šatoru.

Ishojski kosiz je zi svojimi kosizi slavil i pil vino na slavu premoći i na čast božici Aštur. Kada su mu rekli ča se dogaja je proval prezet kumandu va svoje ruke ma mu ni šlo. Kosizi veli drugih kosiz ki su doumili ča se dogaja su pričeli spravjat svoje postrojbe, ma va općen metežu jin to ni uspivalo. Kagan je dal naredbu neka svi njegovi kuhuri va halopu poznova napadu na cilo mirišće i neka posiku i pokoju sve ča se miče. Strogo je naredil , neka nijedan ne zimje niš od suvraga aš ako najde bilo ku pa i majmanju stvar kol koga, će ga dat razčetverit zi konji. Momuli ki su bili pred strašnin porazon su se najedan put zbrali i pričeli svoj krvavi pir. Carski bojovnici su se branili pojedinačno i va skupinah ma nisu mogli odolit momulskin lušon i njihovin oštrin sabjan. Po mirišću je tekla krv, letile su glave, ruke i tula. Mišala su se pasja, konjska i juska tila.

Momulski konji su bili zapinjeni i krvavi. Jizdici potni, krvavi i trudni. Ma nisu fermivali. Mahali su zi sabjami, naganjali luši i gazili sve ča se je micalo po mirišću. Car, zadit zi strilu je pomalo zgubjal moć. Postajal je sve slabiji i slabiji. Najedan put mu se je pričelo odvijat pred oči sve njegovo živjenje. Letila je slika za sliku. Proval je to fermat ma ni uspil. Najprije je vidil sebe kako malo dite. Kolo njega su bile dadije, divice, hlapci i njegova mat ka je nad njih badrila kako sokolica nad sokolićen. Sitil se je svojega ćaće ki ga je pejal po žardinih i vrtih i mu pripovidal štorije i pravjal o njihovih pridnikih. Spomenul se je kada je prvi put zajahal konjića koga je otac pejal za povodac i kako su bili on i otac ponosni na to. Pala mu je napamet ženidba. Otac ga je zi šest lit oženil za dvanajs ali trinajs litnu pricezu. Po velon piru i slavju su on i žena šli plavat bročić va velu kamenicu zi ke se je polivalo vrti i žardini. Sitil se je kada je divental malo stariji i otac mu je dozvolil sidit na carskoj ojati. Preletilo ga je kako ga je učitej učil čarkat po zemjanih pločicah i štit načarkano.

Sitil se je smrti svoje matere. Pametil ju je na smrnoj postiji. Ležala je mirno. Blido lice je bilo obrubjeno zi serimi kudravimi vlasi. Na očih je jimila zlatne ekuli. Pune usnice su bile blede.Od vrata na doli je bila pokrijena zi bilin kako snig lancunon ki je visel sve do poda.Nad glavu njoj je bila obišena na zlatnoj verugi carska kruna zi brojnimi dijamanti i biseri. Zi svake bande je bilo va kandelabrih šest vošćenih svić ke su pomalo gorile i jedva osvitjivale sobu va koj je ležala. Kolo smrtne postije su kječale i molile za caričinu dušu nje družbenice i sluškinje. Po ciloj carskoj palači se je ćutil teški malo slatkasti vonj po tamijanu i šipunovon uju. Prvi put je vidil suze va očih svoga oca.Činilo mu se je kako to ni moguće. Ni mogal zamislit kako tako odlučan, kurajan i tvrd muž more plakat. On i brat su bili njemi i nisu mogli nunkis plakat od tuge. Stisnuli su se va jedan kantun i mučali. Nikoliko lit potlik je pametil smrt oca. Poznova je cila palača bila puna slatkastoga vonja po šipunovon uju i tamjanu. Ov put je shvatil kako je sada sam zi braton. Pogovoril se je zi bratom i sve su dogovorno učinili. Za sprovod se nisu morali skrbit aš to je sve učinel alan žric božice Aštur. Sprovod je bil jako lip. Va bojni voz njegovoga oca je bilo zapreženo šest bojan črnih, kako murva, luši va carstvu. Na svih četirih kantunih četvorice su bile zatakjene sulice zi zlatnimi ubadci. Vijore na njih su bile kalane na pol kopjišća. Zi sve četire strani četvorice su bile zašćikane carske branci, ke su bile lipo ocvitane zi carskimi cviti. Škrinja od ebanovine je bila otvorena, lipo oluštrana i šajnala se je kako slnce. Znutra je bila obložena zi svilenu ponjavu njadoga cvita. Car je ležal va lipjan odori škrlatnoga cvita zi zlatnimi uresi i zlatnu zi dijamanti urešenu krunu. Na prsih je jimil carski mač zi zlanu ručicu i oluštranu mačnicu ka se je šajnala i malo potezala na modrasto. Na nogah je jimil črne oluštrane škornje zi zlatnimi ostrugami ke su bile pričvršćene na petah i priko stupala.

Spridnji dil , kunica škoranj je bila okovana zi zlatnimi potkovicami ke su bile savijene kuntra zgoru i pokrivale dil naplati nad prstih. Sive vlasi je jimil spletene va kiku. Jake obrve su bile počešene kuntra čelu a na očih je jimil zlatne šoldi, ke su držale klapnice, kako se oči nebi otvorile za vrime sprovoda. Va drugon bojnon vozu je bil pokrov od škrinje na kon je pisalo zi zlatnimi čarkami: car Harezma,vojskovodja i vitez. Kolo pokrova je bilo njegovo oružje i dil konjske opreme. Zbande voza su jahali njegovi virni kosizi. Njihove luši odore i arma je bila očišćena, oluštrana, sva na svojen mistu i kazala je bojovnike od obrti. Na konjih su bile lipjan postijaki, pokrovci i zi bande su visile, meči, palaši, strilnice i duplo savijene boguni. Svaki je va rukah ravno držal sulicu koj su pod bušcen bile črjene franže i na pol kopjišća kalana vijora. Tak kopjišća je bil naslonjen na nogu ka je tvrdo stala va strimenu.

Dva konja zada je jahal on, princ i jutrašnji car. Bil je obučen va crnu odoru na koj su bile na ramenih zlatne cundre va kolu i obrubjivale rame. Na njidracu su bile popriko klajene zlatne trake ke su se zapućivale zi zlatnimi putci. Na bragešah je zi bande jimil crjeni trak va sredini razdijen zi zlatnin kordunon. Na nogah ke su bile va zlatnih strimencih je jimil crne mehke škornje zi zlatnimi ostrugami, ke su sezale niš malo pod koleno. Njegov črni luš je jimil spletenu grivu va kiku ka je mej uši finjevala zi dvi kikice ke su dopirale jušto do oči. Jimil je zlatnu oglavicu i zlatne uzde. Civi na nogah je jimil savijene zi zlatnin trakon. Kopita je jimil oluštrana i na njih su se vidili vrhi čavli zi kimi su bile začavlane potkove. Konj je ponosno kriveć glavu va livu bandu i jako dvižuć noge hodil po huću tamburi, ke su pratile, kumpanjale sprovod. Zada njega je jizdila njegova supruga. Obučena je bila va široke brageše ke su bile pod kičicu vežene zi zlatnin kordunon. Brageše su bile istešo črne kako i prinčeva odora. Ozgora je jimila črni kaftan zi kapujaču, ka je bila sprida pokrijena zi finimi čipkami kroz ke je ona mogla gjedat, ma nju ni mogal vidit nijedan. Jimila je istešo murvanca konja ki je ponosito krivel vrat i držal glavu na jenu stran. Konj njoj je jimil lipo počešenu grivu na jenu bandu . Zlatna oglavica i zlatna uzda i pokrovac na zlatne i slebrne kvadrići su ga delale horavo lipoga. Dva konja za nju je jizdil njegov rod va četiriredih. Svi su jimili istešo črne murvanci zi lipu slebrnu armu. Muški su bili va črnih odorah zi slebrnimi našitki a ženske su bile kako i princeza va črnih hajah i pkrijene od nog do glave. Obrazi nisu jimile cele pokrijene, leh samo do nosa. Zada njih su šli njegovi hrvi, badovinci, čarki, davčari i poklisari. Vaje sprida bojnoga voza su šli zi širokimi i teškimi handžari, va dvih redih, sandali.

Obučeni su bili va bile haje i črjeni njidrac,Vlasi su jimili vežene va čuf i priko čela su jimili modre traki. Sprida njih su zi pokrijenimi glavami hodile va trih redih njegove hure, priležnice i haremske lipotice. Obučene su bile, va kako snig, bila odila. Glave su jimile pokrijene zi bilimi finimi čipkami. Na nogah su jimile zlatne šandalice i svaka je va rukah nosila črjeni karoful. Sprida njih su hodili va četirih redih, eunusi zi širokimi i teškimi handžari. Svi su jimili obritvane glave i priko čela vežen bili trak. Oni su bili obučeni va široke brageše vežene nad kičicu i va bilu kako snig stomanju. Priko stomanje su jimili modre njidraci obrubjene zi črjenu kurdelu. Na čelu su bili žrici boga Hora i božice Aštur obučeni va črjene haje, rakamane zi zlatnin koncen, na glavah su jimili zlatne mitre.Žrici su nosili kadilnice , sviće i žarice zi ujen. Zbande je šal njegov osobni zdrug na bojan konjih zi njegove carske štaje. Vijore na svih kopjih su bile kalane na pol kopjišća. Konji va zapregi carskoga voza su jimili lipjan cinture i oglavice sve pozlaćene i na vrhu glave mej ušesi čubranice od pavanovih per. Hodile su visoko dvižuć noge i ponosito kažuć svoje čubranice. Pomalo su hodili kuntra carevoj grobnici ku su va živon kamiku sklesali sužnji, pod kumandu žrici božice Aštur. Pokojni Car ju je bil dva puta vidit kada je grobnica bila finjena i kada su zakopali njegovu ženu, Caricu. Princ je bil va njoj samo kada su zakopali njegovu mater. Grobnica je bila vela. Duga je bila deset paši a široka šest. Na sredini je bil širok stol na koga su zi live bande klali njegovu mater a desna je ustala za njegovoga oca. Grobnica je bila lipjan ukrašena zi zlatnimi i slebrnimi kipi i slikami.

Kolo zidi su bile važi dišećega uja. Voltan štuk je bil urešen zi sliku Tigrisa po kon su plovile brodi i ribari lovili ribu. Priko svega je bil narisan zemjovid Harezma. Na podu su bile oluštrane mramorne ploče na kih su bile klesnjaci carevine i klesnjaci svih županij. Zbande carske grobnice je bila još jena grobnica ka je bila istešo dlga i na kraju je zi vrati bila povežena zi carsku grobnicu. Istešo je bila lipo ukrašena zi slebron i zlaton . Pod njoj je bil od finoga porculana, kako i zidi va carskoj grobnici, koga su pripejali zi Kine. Korak po korak, va huću bubnja, su se približevali grobnici. Kada su prišli do grobnice su žrici odprli vrata, Dvigli su carsku škrinju, njegovi su se zadnji put oprostili od oca, strica, ujca i zormana. Kosizi su zi velin štovanjen dvigli zi drugoga bojnoga voza pokrov od škrinje i žnjin pokrili carsku škrinju. Šest kosizi velih je poneslo cara do vičnih počivalic.Nato su ponesli sve njegovo oružje i konjsku armu i nutar va grobnicu popejali njegovoga najdražega konja. Zatrumbitale su trumbete, rogi i sopile i za tamburale tamburi. Kada su ga položili su zapivali elegiju, žalobnicu i većen žric je prodikal o tomu ča je sve pokojni car učinel i kako je bil dobar za svoj narod. Na zapajene bakje va železnih postavkih su hitili čudo tamijana, konju odsikli glavu i ga položili na trbuh zi savijenimi nogami i na podložen vrat obisili i zabili zi dlgu sulicu glavu probijenu po sredini čela. Nato su zaprli grobnicu Drugi žrici su za to vrime popejali sve haremske žene va drugu grobnicu. Tamo su zada zatvorenih vrat eunuhi posikli zi svojimi handžari svin glave na coku i jih položili sve na tla jenu do druge. Nato su žrici poubijali svih eunusi i sandali i jih položili mej obglavjene haremske žene i carsku grobnicu. Jedan od žrici je rekal neka budu uvik caru svi na uslugi kako ča su bili i dokjek su bili živi. Posebni sluge su svin ki su bili na sprovodu natočili zi carskih konob najboje vino va žmuji. Kada su sve žmuji bile pune su na znak princa i jutranjega cara, svi popili zamrlinu. Po zamrlini su svi zableli« slava caru, živil car«!

Nato su morali svi zapustit misto kadi je bila grobnica i tamo su ustali samo žrici božice Aštur. Žrici su sami aržali grobnicu i ju čuvali tri miseci dokjek trava i posajeno drivje ni posve zaarbalo misto kadi je bila grobnica. Ki god je prišal blizu grobnice i bi ga bili žrici vidili su ga ubili i zakopali dugo od grobnice.Na kraju su se žrici naputili va hramac božice Aštur, ki je bil blizu carske palače. Na carsku zapovid su jih va busiji čekale uhode i svih posikle.Tako više nijedan ni znal kadi je aržana carska grobnica. Na ta način su osigurali vični mir i pokoj caru i carici.Na sprovod su prišli svi njegovi kosizi, trobojnici bojnici i čuda poklisari zi tujih držav. Oni su prnesli dari , zlato, svilu, drago kamenje luši i kamile. Sve to su donali novomu caru. Svi su hvalili mudro vladanje njegovoga oca i njemu govorili neka se ravna po njemu. Jimil je dvajset lit kada je sil na pristoje. Bil je mlad jak, lip i pametan i pričel je vladat kako je on hotil. Svačiju je habal, ma delal je kako je mislil da je najboje. Carstvo je podilili na više pokrajin. Va pokrajinah su vladali va njegovo jime Župani veli. Vojnu svlast su jimili Kosizi veli.

Davak se je stikal va njegove badovine. Nad blagon je badril badovinac ki je bil odgovoran za svaki šold. Pametil je obrazi nikih župani velih ki su ga provali prevarit, kada jih je pozval pred sebe i hladnokrvno jin rekal kako ćeju bit ubijeni. Njegov mlaji brat, mu je pomagal ča god je rabilo.On je bil jako lipi čovik, dobar bojovnik i lovac. Kada god je mogal je hodil va lov na tigra va sorinjskih i na medvida i divjega baka va urinjskih bandah. Zi lova se je vavik tornjival zi pjenon. Njegovi prijateji ki su hodili šnjin va lov su govorili kako je jako kurajan i kako puno rišća va lovu. Jedan put se je pojavil blizu carske palače jedan veli tigar ki je ubijal živo po pojih i drmunih. Judi su hodili i pravjali ča je sve ubil i razderal. Jedan dan je prišal carski lušar i rekal kako je vidil na svoje oči kako njin je tigar zaklal tri lipjan kobile zi carske ergele. Princ je prišal bratu i rekal neka mu dovoli ubit tu zvir ka ne rešpeta niti carskih kobil. Car se je nasmel i rekal neka gre ma neka se pazi. Spravil je bojan lovci i podvečer šal šnjimi na lov. Po noći su gorili oganj i pomalo pijuć prebadrili noć. Zjutra su se raztrkali po pojih i drmunih. Stabelili su ki vidi slid ali tigra neka javi zi rogon. Cilo jutro su hodili i od nikuda ni bilo glasa. Kolo polne su se poznova svi zbrali na dogovorenon mistu, vezali konji i legli va hlad.

Podvečer su poznova šli po dva skupa svaki na svoju stran. Sve do zahoja ni bilo znaka. Pred sam zahoj se je čul rog zi trstike blizu Tigrisa. Svi su pognali konji kuntra rožanju.Kada su prišli blizu su vidili va blatu blizu vode vele capata od tigra. Pomalo pazeć i gazeć po bjuzgavon blatu su šli po slidu. Pasali su fanj prostora i tigra nisu našli. Slid se je najedan put zgubila. Odlučili su blizu toga mista čekat. Konji su vezali za sulice. Legli su na raztegnjene kože i svake dvi ure minjali stražu. Pasala je noć. Svi su se stali, oprali i uredili i pričeli jiskat tigra. Hodili su pomalo, zi čin manje šušura. Konji su poslali zada i jih čuvali. Hodeć desetak koraci jedan zbande drugoga su pomalo napridovali skroz visoku travu, trstiku i paver. Svi su jimili va rukah luki zi strilu pripravjenu za turganje. Kaučina kolo tigrisa je bila gusta i puna kumarci, kjišćari i svake šorte kačak. Svako nikoliko vrimena bi se bila oglasila i zakrejutala prestrašena tica.

Svi su vaje stali i pripravili strile. Tigra ni i ni bilo. Trudni pojideni od kumarci su se maknuli od kaučine i se poznova našli na jednon brižiću na kon je rasal jako veli bor i pod kin je bil jako lipi hlad. Seli su, napili se šerbeta i pojili niš land kruha i fetic sira pazeć kako nebi bili presiti i polegali po kožah. Još nisu niti zaspali su čuli dva puta kratko rožanje. Skočili su na noge i čilo kako i da nisu cilo jutro hodili i jiskali šli kuntra rožanju. Princ je bil prvi. Kada su prišli blizu mista od kuda su rožali su vidili na jenon drvu prestrašena falašića ki su kazali kuntra čridu ovac ko je bilo sve krvavo i ovce su ležale porašobrtane naokolo po drmunu. Falaši su kazali kuntra jenomu busu i tvrdili kako je tigar va njemu. Princ je zi nategnjenin lukon i zi tešku strilu korak za korakon hodil prignjeno kuntra grmu. Kada je prišal četire ali pet paši od grma se je va grmu niš premaknulo. Veli tigar je čučnul, nategnul sve mišići, stisnul uši kuntra glavi nazad, sva je postal kako jena zategnjena šušta. Va mahnuće oka je va luku skočil kuntra princu. Princ je sturgal tešku strilu. Tigar je po zraku letil kuntra njemu. Strila i tigar su se trefili va zraku. Čul se je tup tofac. Tigar je letil naprid i pal na princa.

Čulo se je lomjenje kosti i škrtanje zubi. Drugi lovci su se fermali i pustili luki, Svaki je zi golin mačen šal kuntra tigru. Princ je bil posve pokrijen pod velin tigron. Prvi ki je prišal do tigra je vanjega zabil mač do ručice. Pritekli su i drugi. Kolo tigra i pod tigron je bilo sve krvavo. Tigra su obrnuli i pod njin vidili mrtvoga princa. Jimil je prekinjen vrat i prekinjenu desnu ruku.

Tigru je teška stril bila zadinjena va livu stran prs. Zeli su nož i po strili otvorili prsa. Strila je tigra zadinula drito va srce, ma jistešo je jimil još toliko force, koliko mu je rabilo, za ubit princa. Zarožali su va rog i pozvali lušari neka pripejaju konji. Dvi sulice su klali jenu kraj druge, preškujali volovske kože na rubih i skrozi škuje klali kopjišća od sulic. Nato su položili mrtvoga princa i kopjišća vezali dvin konjen na sedla. Princ je ležal zi nogami kuntra guzici spridnjega luša. Oči su mu pokrili zi dva ekula. Mrtvoga princa su pripejali va carski dvor. Car ni mogal virovat ča se je dogodilo. Princ mu je bil desna ruka i va sven mu je pomagal i čudo puti jako dobro svitoval. Princa su zi svu častju zakopali i žalovali za njin po običaju tri dni.

Sprelitilo ga je kada je kako devanajst litni dičak bil prvi put zi žensku. Bila je to jedna od sužanj ka je delala va njihovih žardinih. činilo mu se je da ga i seda ćapuju srhi va huću ke su se širile od spodnjega dila trbuha priko želuca va prsa i va glavu. Spreletivali su ga žmarci i ta općutak ga je potlik pratil cilo živjenje. Svaki put kada je pomislil i bil zi žensku su ga spreletivali žmarci va huću ki su postajali sve gušći i na kraju finili zi općutkon slabosti i lažve. Spominjal se je prvoga puta kad je bil zi caricu. Ona je bila starija i njemu se je činilo da ni dala svega od sebe kako bi ga zadovojila. Ni bilo onoga savijanja tila, puzenja i premikanja ko je općutil kada je bil zi robinju. Ona se je kako beštran savijala kolo njega, jubila ga, grickala, lizala i na kraju grizla. Sraz njihovih til je bil kako kada se va neviri tuču oblaci, savijaju i vrte va vrtjajih jedan kolo drugoga, minjaju cviti i ocviti od siline sraza, lupaju strile i vitar pometa po pokrajini.

Pred oči mu je bilo kada se je rodil prvi sin. Bil je strašno vesel i ponosan. Svi su mu čestitali. Utruka je zasul zi dari. Ča god mu je prnesal mu se ni činilo dovoj dobro za njegovoga sina. Dite je bilo jako lipo, živo i veselo. Mat ga je sama dojila i tendila. Ni otila dat nijenoj dadiji prit blizu. Po rojstvu dideta su se nikako zbližili. Brzo za prvin je prišlo drugo a ondat i treće dite. Po trećen ditetu mu se je žena nikako otujila. Skrbela je samo za dicu. Njega skoro ni više gjedala. Tada je prvi put našal priležnicu. Bila je mlada lipa i podatna. Ugajala mu je koliko god je mogla. Noći šnju su bile kako pisma. Potlik trudnoga državnoga dela bi bil šal va njene odaje. Tamo su pili, pivali, pogovarali se o sven i svačen na kraju su finili va postiji, kadi je njegova priležnica bila nenadmašiva. Davala mu je sve moguće užitki. Žmarci bi ga bili prelitili samo ko je pomislil na nju. Više puti je zatekal sebe kako sred najburnijih debat i odluk misli na nje okrugle sise,sulito tilo, dlge z veludastu kožu pokrijene noge i na zi dlakami obrubjeno mejnožje ko se je posuto zi blišćivimi kapjicami crjenilo i zvalo na milovanje. Va jenon bojnon pohodu su mu pripejali desetak sužanj. Sve su bile lipe kako rožice. Pripejal jih je va dvor i tako je pričel nabirat svoj harem. Svaka od njegovih hur i priležnic je bila drugčija. Minjal jih je svaku noć. Svaka ga je naj svoj mod usrićila i mu dala sve od sebe ča je mogla. Neridko je istu noć spal zi pet ali šest odalisk.

Kada god je prišal va harem je bil dobro došal. Na mig sutihane ka je skrbela za harem, sve hurije, priležnice, odaliske eunuhi i sandali su dvorane pretvarali va najlipje pozornice. Odaliske su pivale uz citre i harfe, tancale trbušne tanci, koprene i tančice su lepršile kolo mladih, sulitih, jedrih i lipo rašćenih til. Dojke su jin bile napete, tvrde i pružne. Trbuhi čvrsti a zadnjice pune, nabijene. Hodile su zavijajuć i tresuć zi dojkami, zadnjicami i bedrami i jebizovno lizale usnice i zrele krušve ali praskve, zi vlažnimi zajičići. Duge noge i veludasta koža na bedrih je bila privlačna i čas skrivala a čas odkrivala ženske draži. Po dvorani se je širil miris ambre, tamjana, šipuna, anisa, nevena, limuna,mošuša i amarilisa. Znal je kako je to pripravjeno njemu na čas i kako samo mora mignut zi prston i dobit će sve ča bude otil.

Noći su bile burne, pune putenosti i zore nezaboravne. Spominjal se je prvoga puta, a to se je dogodilo samo od sebe, najedan put, bez mislit, gjedal je prestavu ku su delali eunuhi skupa zi njegovimi odaliskami. Zbande njega je bila jedna od njegovih hurij. Va ciloj dvorani je bilo na pol škuro, gorilo je samo niš malo svić i ujenic. Dvorana je bila puna tihe glazbe, dišala je po ambri, mošušu i po mladih ženskih tilih. Hurija mu se je koštala z boka i ga pričela dotikat zi bosu nogu. Kada je vidila da se on ne protivi je nogu dvignula do bedre i šnju nježno pasivala po njegovoj bedri. Položil joj je ruku na rame i ju pričel gladit.Pomalo njoj je sukal njidrac ondat svilenu hajicu i potegnul suknju i suknjicu. Ni znal kako se je našal na njoj. Kuševal joj je sise i mejsisje. Ona se je uvijala kako grun po kajiću i dotikala ga nježno po cilon tilu. Njegova sprav je bila nategnjena i sve više se je šnju stružval bo nje bedrih. Ona se je pomakla i va svoju ženskost prijela njegov ražaren samac. Pričela skucat i cvilit. Savijala je noge kolo njegovih boci. Tresla se je i dvizala zadnjicu va huću zi njegovimi moti. Ni vidil niš kolo sebe.

Činilo mu se je kako su samo oni dva na svitu i kako je važno samo njihovo uživanje i njihov sraz. Druge hure, priležnice, i odaliske su videć par va srazu i same željne jubavi pričele gladit najprije svoje ruke ondat sise pa boci i na kraju bedre i finile na svojoj ženskosti. Cila je dvorana bila va dunbokon transu, pomami i žeji za užitki. Nike od starijih žen su potegnula va jigru i eunuhi ki su jin milovali sise, lizali bedre,mejnožje i jih trli po zadnjici. Cila dvorana je skucala i cvilila. Zbande njega je bila druga priležnica ka ga je gladila po škini i zadnjici i teplila sebe taruć bedre. Općutil je krčevit ruk va dolinjen dilu trbuha. Nato su slidile sve gušće i gušće krči va huću i na kraju je zi krikon pal zbande hure ka je savijala tilo noge i ruke i koj se je trbuh va huću dvizal i kalival još fanj vrimena, dokjek ni doživila micul. Cila dvorana je vonjala po izlučkih madih ženskih til i dražila njegove nosnice. Jako brzo se je opomogal i poznova pričel jubit svoju huru, ka se je brzo odzvala i poznova su pričeli jubavni tanac, sraz, milovanje i divji huć jubavi. Cila dvorana va koj je bilo više od sat žen je to z gušton ponavjala, škrtala zi zubi,cvilila i skucala i dunboto va jisti mumenat ostala ležat isčrpana, na svilenih bijačinah, kanapih i bijcih. Legal se je na kanape i gjedal ča se dogaja kolo njega. Jedna od njegovih odalisk ga je pričela trt. Nježno ga je gladila po vratu, zi palci mej lopaticami i pritiskala žunte i mišićne skupine. Zi dva prsta je pasivala uz njegovu kraježnicu, pritiskala priko lopatic i lebrnih mišic. Pritisnula je ovdi i ondi trla je ruke i noge i poznova se tornala na vrat. On je gjedal hure, odaliske i druge haremske žene kako su jena drugu kuševale, nježno pipale i milovale po sisah, bedrah i ritnicah, lizale i sisale jena drugoj trbuh i samičicu, dokjek nisu doživile micul.

Micul po užitku je bil toliko jak i svi su mislili samo na to ča više uživat i ča kašnje doživit micul. Cila dvorana je bila va jenon samon gibu, obraćanju i zdihu. Prvi put je vidil i doživil ženske ke su stremile po zadovojstvu i ispunjenju svojih žej, ke nisu kako stroji delale ono ča drugi od njih zahtiva. Bile su juska bića ka su kako i judi želela, strimila i uživala. Micul jih je gnal kako najveća sila i ni više bilo srama ali kajanja za ono ča su delale. Najedan put je leteće slike prekinulo blišćeće svitlo i nezaboravna milodija. Svitlo i milodija su bili sve jači i jači, svitliji i ugodniji i najedan put je diventalo škuro. Kolo carskoga bojnoga voza se je zi divovskin kurajen boril osobni zdrug. Kosiz veli osobnoga zdruga je bil svuda. Posikal je ovoga, udril onoga, pomogal kadi su popušćali i letil od jenoga kraja na drugi. Luš mu je bil sva va pini i krvi. Momuli su pritiskali i pomalo jenoga po jenega ubijali njegovih bojovnici. Kagan je to gjedal zi strane i naredil neka napad prestane. Pozval je Kosiza veloga neka pošaje dva časnika na pregovori. Kada su prišli Kaganu jin je kagan rekal neka carski voz, mrtvoga cara i svojih mrtvih zemu i neka gredu kamo ćeju. Rekal je kako to dela zato aš još takovih bojovnici ni vidil. Njegovi momuli su, doduše, jako kurajni, bojeviti i ne cejuju zlahka, ma ča takovoga do seda još ni vidil.

Pital ga je od koga je naroda i kamo će poć. Kosiz mu je odgovoril da je Hrvuat i kako je Carska kosiza je bila sastavjena od samih Hrvuati. Sada kada više nimaju gospodara ćeju se tornat va svoju zemju i provat živit od onoga ča jimaju. Kagan je zapital jenoga od bojovniki ča pomeni to Haravaut ? Bojovnik mu je odgovoril da se pod tin misli na kurajnoga, poštenoga, zdržjivoga, delavnoga, bistroga i pametnoga čovika. Kagan je rekal san zasebe, to san i vidil. Koziz je zapovidil svojin trubentačen neka zatrunbitaju zbor. Kagan je naredil svojin momulon neka jih puste na miru i neka se deštakaju od mirišća. Koziz je zabil vijoru va zemju. Kalal vijore na carskon i svojen bojnon vozu na polovicu sulic. Suličaron je naredil nega zavežu svoje plamenci na kopjih. Svi živi bojovnici su se va jenu uru zbrali kolo kosiza veloga i carskoga bojnoga voza va kon je ležal mrt car. Pomalo su, niki na bojnih vozih, atalicah i na luših a drugi podupiruć se na mači, oštrulci, prekinjene sulice i držeć se za konjske postijaki i armu, hodili kuntra carskoj palači.

Prije tako ponosna, dobro armana, naoružana izučena bojnica je seda zi banderami na pol kopja sva rasparana, ziranjena, pretučena i zimučena hodela potežuć noge kuntra carskoj palači. Kagan je držal besidu. Pustil jih je na miru. Kada su prišli pred carsku palaču su cara zi svu častju zakopali. Ni bilo vrimena za ga popejat va carsku grobnicu za ku nisu točno ni znali kadi je, aš su ju žrici po sprovodu cara, dobro hranili a i sami su potlik bili ubiti i tako tajnu zeli sobu va grob. Sve njegove odaliske, hure, priležnice i eunuhi su zi odsičenimi glavami bili položene va grob zi jene i druge bande njega. Njegovoga konja su istešo ubili i ga položili sprida cara va grob. Žena i dica ki su već bili fanj veli su zi Kosizon osobnoga zdruga i osobnin zdrugon, boje rečeno zi onin ča je od njega usatalo, šli va zemju Haravuatov ali va Hrvuati. Jedan od zormani pokojnoga Cara je ustal i pričel kolo sebe zbirat bojovnici. Pomalo su napadali Momuli kadi god su mogl. Jimili su tatiku, napadi, unišći i biž. Kolo toga zormana se je zbiralo sve više bojovnici. Kada jih je bilo dosti su napali sve momulske postrojbe i jih zignali zi Harezma. Obnovili su Harezm. Harezm je bil vela država. Momuli su ju poznova osvojili va deveton ali deseton viku po Kristu, od tada mu više ni glasa.

II. Poglavje: Va Hrvuatih

Kosiz veli i njegovi bojovnici i oni ki su od carske vojske otili poć šnjimi su se pomalo probijali kuntra urinjsko - ishojskin mejašon. Te mejaši propaloga carstva su od vavek čuvali Hrvuati. Za svoju službu su dobivali plaću od cara. Seda kada carstva više ni bilo su se svi Hrvuati skupa zi svojimi kosizi pridružili kosizu velomu osobnoga zdruga i se naputili va zemju svojih oci. Žnjimi bojeć se sužanjstva su šle i postrojbe drugih narodi ke su živile va cesarstvu. Šlo je par kosiz velih Hiksi, par kosiz Smeri, niš Palovci, Varjagi i Harzi. Oni su sobu pejali žene i dicu, svoje obiteji i rodbinu.

Po putu su kanići javjali svin kosizan ča se je dogodilo i neka se svi pridruže pohodu doma. Kosiza za kosizu su se pridruživale. Ustrojili su pohodnicu ka je bila udelana od čelnih postrojb, bočnih postrojb i zadade. Va sredici je bila carska udovica , hrana, živina i ono malo nejači ki su bili zi oci doklek su bili va carskoj službi. Pohodica je prišla nakon par miseci va hlmovitu, krševitu, kamenitu, prašnu, ogujenu i siromašnu zemju.Hlmine su, činelo se je, dotikale nebo.Šuša ka je svako godišće unišćivala čudo intrade, frutja i trsja je ovoga lita bila još strašnija. Zemja je bila sva jako razpucana, trava je bila suha a drva su bile rijavo crjene zi suhimi peri. Kadi kadi je blizu potočin i lokav bilo još ko god zelenije stablo i niš zelenije trave. Suša je još više otežila i onako teško živjenje. Bojovnici su se rastrkali po pokrajini. Prišli su doma. Živili su va komardah. To su bile zi kamici na voltu grajene i zi pločami pokrijene kućice ke su se nastavjale jena na drugu. Svaka komarda je bila zi pleton ali zi gromaču podijena na dva dila.

Va prvon su spali dica i starci a va drugon muži zi ženami. Va svakoj komardi je bila žena ali dvi, petnajs ali dvajset, ča veće ča manje dičine, did i baba i po ka god teta. Živilo se je od onoga ča su dobivali od svojih bojovnici va službi cara, niš malo škrte zemje i od marve ku su pasli. Ono ča su bojovnici prnesli se je brzo stopilo. Jimitva je bila slaba. Struki su zaminjali armu zi težaškin orudjen i provali zi škrte zemje zisisat sve ča su više mogli. Ma ni bilo vele koristi. Zemja je bila prenapučena. Sve više je bilo lačnih ust. Počela jih je mučit glad. Hrvuatia je bila zemja va koj je po zimi bilo jako hladno. Pokrival ju je veli snig i vitrale su jake vitri. Protuleća bi bile prišle nenadijano, brzo i kopnilo je va par dnih. Sve potočići, ričice i rike bi bile poplavile, bujice su nosile sve sprid sebe, kajuže bi bile diventale lokve a lokve jezera. To je trajalo kratko vrime i bružere bi bile brzo osušile zemju. Vitar je nosil prah po ciloj krajini. Potoci bi bili presušili ali jimili samo malo vode va mirnacih i va jezercih ke su bile šišno (umjetno) učinjene zi jazinami. Va vrime od kopnjenja sniga do bružer se je kosilo i šušilo travu. Spravjalo ju va stogi i čuvalo za zimu. Va to vrime se je sadilo i štentalo poja. Kada bi bile pričele bružere se je napasalo marvu, ofce, koze, kravice kobile i ždribad. Napasat se je pričelo va dolinah a ondat se je pomalo tiralo marvu va hlmine, aš tamo je bilo hladnije i paša je bila boja.Živinu su pasli odsluženi bojovnici i časnici. Kako je va Hrvuatiji svaki muški od šesnajtoga do šesdesetoga protulitja bil bojovnik jih je doma šempre skarsivalo i su za to pomagali čuvat živo dica i mlaje struke.Odluženi časnici su jimili još jenu nalogu, morali su svaki va svojen selu,vesi i zavesi vadit dicu jahat luši, baratat zi oružjen i pazit ča se dogaja kolo njihovih črid. Kako je bojovniška služba bila vezana za konja, to je svaki zaselak i svaka kuća jimila najmanje po desetak kobil i konji. Časnici bi bili zibrali najmirnije konji i na njih učili dicu, mušku i žensku jizdu. Svi dica su već kad su jimili pet protulić vidili jizdit i se dobro držat na konju bez sedla. Kada bi se bili naučili jizdu su jih pričeli učit turgat zi strilami, najprije va turge ke su bile fermative. To su bile običajno kožice od zeca napunjene zi slamu ali kožice od kozlića i jančića napunjene zi slamu. Kada bi bili abeli zadinut fermativu turgu bi bili turgu vezali na dugi špag koga su spričela va trku potezali utruci a potlik bi ju bili vezali za luša ki je va trapu a potlik va halopu za sobu potezal turgu. Svi dica i muški i ženske su bilo jako dobri turgači. To bi njin bilo dobro prišlo kada su čuvali živo i kada su morali sami skrbit za sebe. Na protuliće bi bili dicu ki su bili istešo postrojeni kako i njihovi oci i didi va trijice, desetače, trejsetače, satnije, trosatne, bojne, trobojne, kosize i kosize vele, pejali va siče. To su bile močarine kadi je rasla trstika. Na protuliće se je moral trst posić i pejali su ga va sela za pokrivat krovi i strihe. Satnici su učili starijih dicu kako moraju i pod kin kuton posić trstiku zi mačen. Mač se je moralo majprije dobro nabrusit zi bruson i ondat se je trstiku moralo posić tako, da je posičena ustala na jiston mistu, kako kada je rasla. Tek kada su se to naučili su jih časnici zapišivali za bojne kosize. Ti šuškriti su bili jako ponosni na to ča su dosegli i svako dite se je zi svu svoju moćju, trudilo naučit sve ča su jih satnici učili. Svako lito su jimili pripetavanja, turganja zi strilu, badanja zi sulicu va trku a ondat na konju, i va siči trstike. Turge su jin bile mišine napunjene zi travu i slamu. Propetavanja su bile najprije va desetini ondat va trejsetini ondat va satniji i sve do kosize vele. On ki je bil najboji je bil slavjen i dobil bi bil najlipje udelan zi dvojno savijenimi kraci luk, strilnicu zi strilami, mač zi zlatnin bulbcen i sulicu zi zlatnin bušcen i vijoru zi zlatno črjenimi kvadrići. Žitruci su vadili i luši (konji) boju i bojnomu šušuru. Jedan dil tih dobro zučenih konji su prodavali va Kinu i minjali za svilu. Svulu su prodavali naprida i zanju dobivali ča su rabili. Va Hrvuati je bilo jako puno kovači, ki su kovali oružje, mači, noži,nožići, vretena za vozi zakučki za balancini, veruge,striminci i potkove za konji. Lukovci su delali luki od više šort drv, tise, drina, jesena, pokrive i judovine. Drva su posebojno šušili kako nebi pucale. Posičeno drvo bi bili klali va blatino pod vodu i tamo pustili tri ali četire misečine. Od takovih drv su delali ferse ke su takivali zi lipilon i ondat kraci dvojno savijali va teploj pari.

Mej kraci je bil ćapac ali hvatac na kon je bil mirnik i na koga su se zagvozdivali kraci zi šćikami i lipilon. Kraci su se natezale zi vržcen od gremika prije leh se je šlo turgat a pred tin nisu bile nategnjene leh mlohave da se nebi spačivale.Turgan je bil vrh strile ali ubadac. Takove luki su bile kraće i š njimi se je jako lipo turgalo si luši. Strilicu su vadili delat svako dite i ni bilo bojovnika ki ni znal udelat stril. Strile su bile posebojne. Trstenicu se je delalo od trstike ku se je zi užarenu žicu prošupjilo i znutra i zvana zagladilo. Na trstenicu ali prstanicu bi se bilo sprida klalo trokutast ubadac ili bužac a zada se je klalo tri pera pod kuton jeno od drugoga. Prije leh se je klalo va trstenicu ubadac se je nutar klalo jenu ali dvi balice olova ke su morale glatko teć od jene do druge strane trstenice. Zada se je udelalo uši za veržac. Strila ku bi se bilo ziturgalo je kad je poletila jimila balice na zadnjen kraju kol zaletnic a kada bi bila zadila turgu su se balice naglo ruknule kuntra ubadcu i tako pojačale tofac strile i više puti izbile ubadac zi trstenice ki je ondat ustal va turgi. Ako se ni jimilo kovanoga ubadca se je na njegovo misto kladal ubadac od kosti, veli trn ali oštar kamik. Zi timi vajami dice su kosize jimile stalan dotok novih bojevniki ki su se jako brzo snašli va pravoj bojnici.

Va dugih zimskih večerih bi bili zitruki (starci) i zitruke (starice) poli ognja ki je goril na sredini hiže, utrukon (dicin) pravjali štorije. Učili jih o bogu Horu, Davoru, Dobrinju, Dažbogu, i bogu Kišu koga su se svi strašno bojali. To je bil bog ki ni jimil milosti za jizdajice. Svaki ki bi bil jizdal je moral umrit. Babe su vavik govorile vnukon "čuvaj se Kiša, aš on ne prašća". Pod bošcih boga Hora su vavik bile jame boga Kiša. Svaka jizdaja se je osvetila, ni bilo važno kamo je jizdajica ušal . Za njin se je slalo uhode ki su ga prije ali kašnje ubili i prnesli njegovu glavu glavaron. Vela vašćina je bila za cili rod ako je ki od roda bil jizdajica i zato su se svi jako čuvali. Dicu su učili va najmlajih liti kako moraju mučat i ono ča znaju držat zasebe. Iskušeni bojovnici i časnici, ki su po četrdeset i više lit bili va kosizi i pasali sito i rešeto su kazali brazgotine i ožijci na svojih rukah , nogah i obrazih i pravjali kadi su ča ćapali. Pravjali su dicin i svin ki su otili habat , kako se mora uvik bit na oprezu i na vahti i nikada se nesmi zaspat ali pustit ča na lahku ruku aš to se vavik osveti, ne samo onomu ki je to udelal leh i svin drugin , ki su žnjin. Pravjali su kako se napada i kako se mora vavik skopat jaruge i obkopi sprida bojnih čart, aš se tako vavik more branit i tornat se na bojnu čartu ako napad ne bi uspil. Iskušeni časnici su pravjali kako su kadi jimili tatiku kada su premogli ovoga i onoga, ma su pravjali i kada su i zač su zgubili i ćapali kapeladu. Babe su pravjale o vilah, krsnikih, malikih čaravnjakih i vilenjakih. Pravjale su kadi su vile, kako zgjedaju i ča sve moru udela. Pravjale su o morah i višticah ke delaju tuču i unišćuju ča čovik dela. Svaka je jimila svoju štoriju i ju zagovarala zi svin ča je znala, kjenuć se va bogi i boginje kih su jimili hrvuati koliko god ćeš. Čudo su štorij pravjali o požgajih, gomarjih i zmajih. Te priče su vavik bile strašjive i skoro ni bilo diteta koga nebi bil spreletil srh, kada ju je habal ali kada bi bil šal leć va škuru i mrzlu stran, daje od ognjišća.Va trih bogi i jenu božicu se nisu nikada kjeli a to je bil Hor, Davor, Kiš i božica Aštur. Svi su se jih bojali aš su to bili bogi boja i osvete. Kada su prišli svi bojovnici doma je Hrvuatija postala pretisna i prenapučena.

Časnici su pričeli govorit kako bi se moralo nigdire nać niku zemju kadi bi mogli prehranit svojih. Poslali su kanići i teklići po svoj dežiji i sazvali sabor . Na saboru su odlučili poslat uhode zi nalogon neka najdu zemju ka bi bila pogodna za živjenje.Va prilog tomu, kako se moraju selit je bilo i to aš su se njihovi susidi Var - jagi bili odselili po rikah nikamo dugo dugo i sigurno jin je tamo bilo dobro, aš se nisu više tornivali kolo Amudarje i Hilmanda kadi su prije živili. Niš Var – jagi, ki su ustali, je živilo zi Hrvuati. Uhode, mej kimi je bilo čuda žensk, su zajahale bojan konji i šle. Uhode su kada su se malo dištakali od njihovih kraji odlučili i se ustrojili po trijicah. Običajno su skupa bile dvi ženske i jedan muški ali dva muški i jena ženska.Te trijice su bile vavik skupa. Kada bi bili prišli va ki god kraj bi se bili delali kako siromasi i prosili. Ženske bi se bile oštanjale zi sajami i obukle raskinjenu i okrpanu robu. Hodili su od jenoga naseja do drugoga i petjali. Hitali su sriću i pitali judi kako je urodilo, kako je paša za živo i jimili široko otvorene oči i sve pametili ča su vidili. Više puti se je dogodilo kako su jih zignali i potirali zi kraja. Ki god put su ćapali i ki god tofac. Sve su to trpeli i pomalo ma sigurno, vili sve više o zemjah skrozi ke su pasivali.

Niki put bi se bili trefili zi drugimi trijicami i jedan drugomu pravjali ča jin se je dogodilo, kadi su sve bili i ča su sve vidili. Pametili su sve običaji, fešte i sve ča su čuli o vladarih i bojnici. Tako su se pripravjali za prit doma i sve pravit na pohodnoj ojati, ka jih je čekala. Pasalo je fanj vrimena i uhode su se tornale. Poručili su kako su našli jako lipu ravnu zi travu bogatu zemju kadi sve rodi. Rekli su kako je zemja ritko i slabo nasejena i judi ki živu tamo su mirni i dobroćudni. Stariji judi su odlučili, na saboru, poć tamo. Poznova su kanići jizdili od kraja do kraja i teklići tekli od sela do sela. Javjali su juden ki žele selit va bogatu zemju neka se sprave skupa, poberu svoje imitje i svu čejad i neka priprave živo i vozi za dugi put. Zibrali su Kosiza veloga ki će bit zapovidnik sve pohodnice i njegovoga namisnika.

Zibrali su kosizi, trobojnici, bojnici, trosatnici, satnici i dosatnici trejsetači, desetači i trijci. Kosiz je bil stariji truk (muž), serih, malo valovitih vlasi, zada spletenih va kiku. Obraz mu je bil suh, obrazne jabučice su se isticale na zategnjenoj i zi brazgotinami zišaranoj koži. Obrazne mišice su se na svaki mig trzale i kazale odlučnoga i ozbijnoga struka ki je kadar svoj naum i odredbe sabora spejat do kraja. Oči su mu bile šajne, modre, pune živjenja. Kada bi bil pogjedal, spod jakih i na krajih zvitih branic ke su mu čuvale oči od pota, bi bil šlovika spreletel srh. Bil je sulit, i ako nebi bil med svojimi sunarodnjaki bi mu bili rekli, kako je jako visok, ovako je zgjedalo da je ravan zi svimi drugimi. Bil je visok sedan nog i skina mu je bila široka dvi noge. Bil je obučen va svilenu odoru ka je bila na više mist zasičena i skrbno zašijena. Kolo vrata je jimil po hrvuaskon običaju krpu ka je bila ocvitana na črjene i zlatne kvadrići obrubjena zi črnin cviton. To je bil znak zapovidnika cile pohodnice. Znak ki su svi poštovali. Nehabanje je značilo smrt na mistu. Njegov dugi meč koga je nosil na livoj strani hrbta je bil vavik lipo oluštran, oštar i pripravjen na mot.

Priko svilene žutastokafene odore je jimil črjeni kaban ki je bil zi prsaču zapućen na prsih. Kaban je bil širok zi kratkimi rukavi. Rubi su mu bile obrubjene zi žlatnin trakon. Na prsih na livoj strani je bil izvezen, rakaman, zi zlatnimi i slebrnimi niti znak pripadnosti Hrvuaton. Jahal je na visokon, brzon i žilavon konju svitlo sivoga cvita. Luš je bil napet, brz, mišićav i habal je svaki mig svoga gospodara. Postijak na konju je bil od najfinije kože zišaran zi zlaton i slebron. Prsače, podrepnjak i potrbušnjak su bili od lipo udelane naplati zi zlatnimi brozačami. Pod postijakon je bil pokrovac zišaran zi crjenimi, čnimi i modrimi cviti i balicami ke su bile zašijene. Zašitki i balice su čuvale konja od tofca va boju i volovskoga roga va miru. Kopita su mu bile dobro oluštrane i dobro potkovane. Zi bande postijca je bil na cinturi, strimen va koga su se kladale noge i ki je rabil za bolje jahanje, turganje zi lukon i sik zi mečen. Strimen je bil va boju jako koristan.

Zaminik mu je bil istešo visok mlaji muž plavih vlasi isto tako spletenih va kiku. Plave hladne oči su švigale naokolo i akoržile sve ča god se je kadi dogajalo. On je jimil istešo žutokafenu svilenu odoru i kolo vrata krpu zi slebrnimi i črjenimi kvadrići obrubjenu zi črnin cviton. On je jimil, istešo kako i svi bojnici, črjeni kaban zi slebrnu prsaču i zi slebrnin obrubon na skutih i rubih rukavin. Jimil je murvastoga konja ki je bil brz i poskočan kako jiskra. Mišice su mu jigrale i jedva je čekal znak svoga gospodara za poletit va halop. Kolo njih je na črjenon lušu, lipo obučen isto tako kako svi pripadniki njegovoga naroda ovit va črjeni kaban, stalno tekal mladić i izvrševal njihove nalogi. Učinili su pohodnu ojat ka je bila istešo tako unčinkovita kako i bojna ojat, aš se va pohodu nikada nezna ča se more dogodit i kako će se morat dilovat. Kada su se zbrali svi ki su otili selit je veli kosiz odredil kosizu ka će bit čelna i ka će pošijat uhodicu sprida sebe i javjat pohodnoj ojati ča se dogaja pred njimi.

Odredil je bočne kosize i zadadu. Va sredicu je klal nejač ka se je vozila na vozih i hodeć hodila. Malih dicu su jimili va koših zi svake bande konja ali tovara. Za sredici su bili efuri, ki su se skrbeli za premošćivat potoki, rike i jezera. Oni su sobu pejali orudje za sić, rizat i pilit drva, ke su jin rabile za delat splavi, lade i mosti. Za efuricu su bili manzi ki su tirali konji, krave,voli koze,ofce i kamile ke nisu rabile za nosit i vozit ma su bile pričuva va slučaju potribe. Carica dva princa i princeza ki su se odlučili poć zi osobnin zdrugon njihovoga pokojnoga oca, pokojnoga cara, su bili va mezdrici uz pohodnu ojat. Za njih su skrbili i jih čuvali koliko su god mogli. Oni su jimili svoj posebojni voz zi tendu va koga su bile zaprežene najboje luši zi štaj carstva a ke su Hrvuati kada su šli doma pobrali sobu, kako nebi pali va ruke Momulon. Carica je bila starija gospa ka je jako skrbela za svojih dicu. Strašno ju je pogodila smrt muža i premoć Momuli. Na van ni kazala boli i tuge, ma je zato kada ju ni niki vidil i po noći plakala i ni mogla spat. Kada bi bila zaspala se je naglo budila sva va suzah. Vavik je bila va palačah, prije va ocovih a potlik kada se je oženila va muževih i ni bila navajena na štrapac putovanja.

Štrašno je bila trudna. Putovanje, spanje va vozu, jilo koga su pripravjali za svih i ko se njoj ni pijažalo sve ju je to još više utrujalo. Najviše su jili mučnik, zamočen zi ovčjin ali kozjin lojen, na ražnju pečeno meso i kruh koga su pekli svaku treću noć kada su mirovali. Kruh je bil prvi dan jako dobar, Drugi dan je bil još istešo dobar a tretji dan bi bil pričel malo potezat na kiselo. Za potribu su jimili i dva puta pečen kruh koga su jimili va svakon vozu i ni se smil rabit, leh kada je bila potriba, ako se ni moglo peć kruh aš je bil daž ali ako je bil kadi napad ili kada su prebrodjivali vele rike. Mučnik se je kuhalo va velih kotlih. Kotli su bile od rama i nutri žingane. Svaki put se jih je nakon kuhanja lipo pralo i luštralo. Prije kuhanja se jih je ponovno pralo aš bi se bile po putu naprašile. Va vodu bi se bilo klalo sol i ondat kada je voda kuhala pomalo zamilo šeničnu muku pomišanu zi rženu. Kuhalo se je na malon ognju pol ure i cilo vrime mišalo kako se nebi ćapal za kotal. Mišalo se je zi velin mulentačon ki je bil udelan od žestili i ki je na kraju jimil širok lopatasti kraj. Kuhan mučnik bi se bilo streslo na dasku , pustilo neka malo omrzne i ondat rasiklo na čudo dili zi koncen ali zi nožen. Za vrime kuhanja bi se bilo klalo nutar ovčji ali kravji rastopjen loj ali uje od ulik. Svaki je dobil kus mučnika i ga veselo jil. Carica ka je bila navajena na boje, ga ni volila ma se ni nijedan put tužila. Znala je kako bi brez Hrvuati ona i nje dica bili zasužnjeni od momuli i kako bi jih posvuda kazali jih poniživali i na kraju ubili paljenjen dolinjega dela trbuha i mej nožja zi užarenin ležezon pred momulskin pukon. Kada bi pali va nesvist bi jih klali va plot i pustili pod stražu do smrti.

Smrt je bila strašna, aš su kako su pravjali, niki umirali va strašnih mukah i po šetemanu dan, obkojeni zi zeleno modrimi muhami ke su plazile po zipečenih i razjidenih dilih tula i tamo odlagale svoje zapjuvki od kih bi se bile razvile črvi ke su pomalo ma sigurno jile meso i odpirale jenu gnjojnu ranu za drugu. Umirujući su zi slabin glason molili stražu neka jin skrati muke i odsiče glavu. Ma straža jin to ni smila udelat aš bi bila i sama finila na isti način. Svaki dan su se kolo plota gnjetli dičina a i stariji ki su na osujenih hitali kamičići, konjski gnjoj, polivali jih zi pišaku i pjuvali. Princi i princeza su bili istešo zadinjeni zi padon inperija ma su kako mladi judi to zimali nikako lagje. Brzo su se prilagodili navadan i običajen va Hrvuatih. Princi su postali del kosize i pričeli su učit svoj bojni zanat od samoga dna. Hodili su na straže, jizdili zi trijci, hodili va obhodnju kako prozori i lovili divjačinu za prehranit svojih.

Princeza se je sprijatejila zi kosizovimi hćerami i njihovimi prijatejicami. One su ju stalno pitale o carskoj palači o časnicih, princih i poklisarih. Pitale su ju o živjenju ko je jimila na carskon dvoru i kako sve divojke ki joj se pijaža i za koga bi se oženila. Pohodnica je na zoru pričela hodit kuntra novoj domovini. Put je bil dug. Više puti je prišlo do boji zi vojsku zemje kroz ku su pasivali. Hrvuaske kosize su to brzo uredile. Navajeni ratu i boju Hrvati su jedva čekali koga, ki bi jin se suprostavil i jih napal. Minjali su tatiku. Jedan put su va napad poslali bojne vozi, ke su va tri ali četire redi opkolile suvraga i ondat ga zi turgale zi strilami, povozile zi koli i zigazile zi konjskimi kopiti. Drugi put bi bili poslali strilnicu i jizdicu. Strilnica bi bila sturgala sve strile i ondat je jizdica va strašnon halopu navalila zi kopji i sabjami i razbila suvraga. Treći put su poslali va boj strilnicu, bojne vozi i atalice. Kada je suvrag bil jak su va zadadi jimili bojne stroji hitače, ke su hitale kamenje, huhji, gruh, barilci zi kaškami i kjišćari, i zemjane lonci va kih je bila zapajena smola. Strilometi, ke su hitale teške i zapajene strile, ke su palile po suvragovoj zadadi.

Dan za dnevon, šetamanu za šetemanu i misec za misecon su trpeć bružere, nevire, vitri, daž i mraz, bili sve bliže novoj domovini. Premostili i preplavali su čudo potoki, ričic i velih rik. Efuri su svaki put, bez falit, udelali svoje. Potoki bi bili premostili zi drvi, mej sobu jih vezali zi konopi i tako udelali most priko koga su pasivali judi, vozi i živo. Bojovnici su šli na konjih priko bez se zadrživat i osigurevali prilaz dokjek i zadnji šlovik zi pohodnice ni bil na sigurnon. Na kraju su pasale priko kosize zi zadade i uhode. Priko većih ričic su delali mosti na ladah ke bi bili mej sobu vezali zi konopi i priko njih kladali daske. Živo bi bili osigurali zi mišinami a istešo tako i vozi. Prije leh su vozi prišle na mostine bi bili odpregli voli, konji i krave i mladići i muži bi bili sami na o ruk potegnuli vozi priko na drugi brig. Na velih rikah su po dvi ormanice premostili zi moston i na njih klali voz ali dva. Po dvajset i trejset mladići bi bilo zarugalo va svakoj ormanici i prevezlo vozi na drugi brig. Živinu bi bili osigurali zi napuhnjenimi mišinami i ju natirali va vodu. Ormanice su delali od najvećih stabal. Stablo bi bili prepilili na pol. Na jenu i drugu polovicu bi bili klali korbe i na njih madiri. Madiri su dobro zastupali zi paveron kako nebi prijimale vodu. Sve bi to bili pokrili zi kuvertu. Takovu ladu bi bili napunili zi vodu i ju pustili tri četire dni a onadt, kada se je namočila, osekali.

Zi svakoga boka je bila škermadura na koj su bili škermi za ke se je zi štropi vezivalo ruge. Na svakoj ormanici je veslalo od dvajset do trejset judi. Na boki bi bili klali perajice ke su bile malo angulane kuntra kolumbi i bi bile držale ladu, kako ne bi vergulala. Ormanice su bile duge, sulite i jako brze pa su mogle odolit i najbržin rikan. Prebrodili su Volgu, Don, Donac i Dnjestar. Cila ta pokrajina je bila skoro opustila od kuge ka je tamo harala prije pet godišć. Skiti, Anti, sarmati i Rusjani su samo gjedali kada su hrvuaske kosize pasivale priko njihovih drmuni, pojan i zelenic. Nisu mogli virovat svojin očin kakov to narod gre. Kosize su bile dobro urejene. Svaki bojovnik je znal svoje misto. To su bili visoki, jaki judi, obritih obrazi zi vlasi spletenih va kiku.

Širokih ramen i ušpitnih klki. Same mišice, kosti i koža. Obrazi i ruke, gole do ramena, su bile opajene od slnca. Svi su jizdili dobre, visoke, urejene,počešene i poskočne luši, ke bi bil svaki poželil. Konj i jizdic su zgjedali kako da su sklesani od jenoga dela, zrasli skupa. Arma jin je bila sva luštra i urejena. Branci su jin bile ocvitane zi črjenimi i slebrnimi kvadrići i obrubjeni zi zlatnin rubon. Branci nisu bile vele i svaki je jimil na gorinjoj strani zarizu. Va boju su jih koristili za lovit i lomit suvragove meči. Svi su jimili savijene luki, strilnice pune strilic ke su jimile šare zaletnice, dugu trstenicu i ležezni ubadac. Luki su bile va posebojnon tujaviću od kože ki je visil na desnoj strani postijaka. Duge meči su jimili na škini zvali su jih končari. Za pason su jimili dva duge oštre noža i jedan ali dva kraće, od kih je bil jedan jako širok i je rabil kako lopatica za skopat jamu, nahitat zemju i poravnat zemju sprid sebe.

Niki su jimili za pason a drugin je visila za postijakon sikirica na dugon toporišću ku su zvali težica. Težicu su jimili i svi zitruci i zitruke, žene i stariji dica. Težice i toporače su rabile za sve, odsić kolac, zabit ga va zemju, presić kitu, odrizat šibu i skopat škuju va zemji, ako bi to rabilo. Mlade divojke su jimile još bogun i strile i za pason kratki široki nož. Sve su znale turgat va turge. Manju divjačinu, zeci, orebice, fazani i srne su običajno lovile same. Sve žene su znale udelat oganj. Oderat ubijene koze, ovce, konji i voli. Znale su pres, plest i učinjat kožu.

Posebojna viština je bila ličit bolest i šit rane. Va svakon selu je bila jena ali dvi ženske ke su se razumile na trave, čaji, zakuhe, ličenje bolesti i rajanje dice. Va bojnici je svaka satnija jimila čovika ki je znal šit i ličit rane. Rane su se šile zi glavanjen. Ranu bi se bilo pregjedalo očistilo zi vinon, oston ali kiselin mlikon i dili rane potegnulo na dvih mistih. Ondat se je na tako zategnjenu i skupa potegnjenu žlundru klalo glavu od veloga mrava i kada je mrav ugrizal mu odšćipnulo tulo od glave. Glava je ustala na mistu kadi je bila klajena i ondat se je tako nastavilo glava kol glave doklek ni bilo lipo zašijeno. Tako su se glavale olita, želudac, uporine, mezdre i mišice. Ondat bi se bila na isti fin zašila koža i sve skupa dva dni infašalo zi va vosak namočenu krpu. Treći dan bi se bilo fašu znelo i ranu pustilo na zraku i slncu. Ranjenomu bi se bilo dalo srbat vino va kon su se močile glavice od maka. Kada bi bil popil takovo vino bi bil zaspal. Pustili bi ga bili spat i po tri dni. Nakon osan dan bi rana bila zacijena i nakon petnajs dan bi bil ranjenik prizdravil. Kosiz veli je, kada su prišli va zemju med Volgu i hlmine Karapati, zazval sabor, pogovoril se je zi pukon i njihovimi župani.

Odlučili su kako ćeju se pogovorit zi judi ki živu ovdi i jih pitat ako bi se mogli naselit. Poslali su kanići poglavaron Rusjani, Skiti, Anti, Saramati i drugin. Nakon nikoliko dan kada su se kanići tornali nazad, je šal kosiz zi dari obać svakoga poglavara i se šnjin nagodil kadi bi se mogli naselit. Kako je zemje bilo na pretek a bila je črna, rodna, ravna i brez kamika puna trave su se brzo sporazumili. Hrvuati su se obitej po obitej, rod po rod i pleme za plemenon naselili jedan kraj drugoga. Cile rodovine su bile blizu. Zgradili su komarde, bune i mošune od onoga ča su tamo našli, kamika, suhe trave i žinte i od drva. Sve kuće su bile po staroj užanci klajene zi vrati kuntra sorinju a zi zadnjin dilon kuntra urinju. Sprida kuće su bile strihe na visokih sohah pod kimi su spale pasi i se je sušilo sirak, metlač i tikve.

Na sorinjskoj strani je bilo slnce, teplina, svitlost i ugodje a na urinjskoj je bila bura, hlad, škuro i mrsko vrime od koga su se čuvali. Pričeli su orat zemju, sijat žito, ripu, proso, sirak i hajdu. Nastavili su gojit luši, krave, tovari, koze i ovce. Kosiz veli je zadržal svoju bojnicu ka je obahajala nakolo domovanj i čuvala dom kodi su se naselili. Brzo se je pokazala potriba za sigurniju i jaču državu. Kanići su šli va sve kraji i teklići su tekli od naselbine do naselbine i pozvali svih na sabor. Na saboru je bilo postavjen samo jedan vapros ? » Ča mislite nan rabi država ali ne.« Obitejski , rodovski i plemenski glavari su govorili i raspravjali o državi o vojski o glavaru države, o štibri i o načinu izbire glavara. Odlučili su ustrojit državu i kako ćeju se drugu užbu nać svi glavari i odlučit zi balotanjen koga ćeju zbrat za glavara države a on će potlik sam zbrat svoga namisnika. Va isto vrime ćeju zibrat i župani velih, župani, kosizi velih, i kosizi.

Glavari su se pričeli zbirat tri, četire dni prije sabora. Prihodili su zi pratnju jizdeć ali se vozeć na bojnih vozih. Svi su bili lipo urešeni. Luši su jin bile počešene, kopita oluštrane i potkovane. Svaki je prišal pod svoju vijoru koj je na spridnjoj gorinjoj strani bil bilih, pet zlatnih i črjenih kvadrići obrubjenih zi črnu črtu, koga su nosile sve hrvaske kosize još va carevini. Cilo poje je bilo pokrito zi judi ki su stali i čekali početak glavarskoga sabora. Kosizi veli su se prižentali na božac od kuda su mogli vidit svih. Rekli su neka prvo govori kosiz veli pohodnice. Muž se je stal. Pozdravil je svih nazočnih. rekal je kako on misli da bi bilo potriba udelat državu aš ovako brez prave vlasti bi jih mogli pomest zi novoseline, prvi ki bi prišli zi moćniju bojnu silu i jih zignat. Svi su se stin složili.

Nato se je stal drugi kosiz veli i rekal neka predlože jenoga med sobu za koga misle kako bi mogal bit Ban ki bi čuval i branil državu i va isto vrime pravo svakoga nje čjena. Bilo je više predlogi. Balotali su i tri su jimili najviše balot na kupi. Jedan je bil Kosiz veli pohodnice Striloslav, drugi je bil namisnik kosizov Domagoj i treći mladi Jizdislav. Kosiz veli pohodnice Striloslav se je zahvalil na časti. Rekal je kako je fanj star, da će pomoć svakomu ki bude zibran. Ustali su Domagoj i Jizdislav. Domagoj je bil šlovik sridnjih lit, pametan, rasudan i ne jako nagal, ma ono ča je odlučil je udelal, nikada mu ni bilo niš teško. Jizdislav je bil mlad pun živjena svoje delo je opravjal dobro i judi su ga volili.

Na balotanju je premogal Domagoj. Striloslav ga je pozdravil i položil pred njega šarpu na zlatne i slebrne kvadići i mu rekal, da ju je zi ponoson nosil i seda neka ju da onomu za koga misli da će ju istešo tako ponosno nosit i služit svomu narodu. Domagoj je najprije rekal neka ju zadrži ma kada ju je striloslav odklonil zi besidami, da je zitruk i da više ni za tako odgovorno delo ju je ponudil Jizdislavu. jizdislav je pogjedal naokolo sebe i rekal da će ju prijet pod pogojen da mu Striloslav bude svitovalac i učitej dokjek ne ovlada zi svin. Striloslav se je stin složil. Tako je Jizdislav postal Kosiz banski. Nato su zbrali župani velih i župani pa ondat kosizi velih i kosizi. Odredili kolika će bit štibra po ognju i ki davka nećeju plaćat. Nato su cilu noć pod punin misecom, ki je žoldanon rasvitjival cilu pokrajinu, pili jili i se veselili. Drugi dan nazoru su se pričeli spravjat i jedan po jedan zi svojim sprimstvon odhajat doma.

Staroselci su brzo vidili da zi novoselci ni šale. Ban jih je pozval i njin rekal kako svaki dim mora poslat jenoga bojevnika va satniju sela ko je najbliže. Podilili su zemju na županije va kih je svitovnu vlast jimil Župan veli a vojnu Kosiz veli. Svakih sto dimi je davalo satniju, tri satnije su delale trosatnu, tri trosatne bojnu, tri bojne trobojnu i tri trobojne kosizu. Tri kosize su delale kosizu velu. Sve kosize vele su bile pod vlašću Kosiza banskoga. Ban je jimil svu bojnu i svitovnu vlast. Svi bojnici su svakih četrnajst dan , na dan jenoga od bogi kih su slavili, moral prit na vaje va bojnoj opremi, na lušu i zi jizbinu za tri dni.. Svako selo je bilo stalno poveženo zi drugin selon zi teklići a svaka župa je bila povezana zi kanići. Po ciloj državi su bile postaje va kih se je moglo prominit konji i kolo kih su tekle puti.

Hrvati su bili svi vrsni kovači. Sami su kovali oružje, okovki i alat. Njihovi odkovki su bili znani po svoj susešćini. Oružje jin je bilo od bojan nada ko su oni sami delali va fužinah i kovali va kovačijah kaleć ga va nikakovon uju ko su črpali na dvih mistih zi zemje. Po brušenju na velih brusih ke su vrtile voli bi ga bili poznova kladali va uje. Sve vozi su jimili rigete i vretena od ležeza. Bojne vozi su bile okovane zi ležezon i na kolih su jimile svidrače. Zaradi toga su bile lagje od suvragovih a istešo tako učinkovite. Dva puta na lito su se pripetavali najboji turgači, jizdici i strojnici od svake kosize vele, ki će boje zadit turgu, to je bilo na dan boga Hora i Davora a drugoč na dan boga Kiša. Hor je bil bog blagostanja, obija, obiteji a Kiš bog osvete ki je preganjal izdajice, traditori i svih ki su ali su otili naudit Hrvaton. Davor je bil bog rata, premoći,oružja i bojnoga vihora. Svi bogi su jimili svoje svetišće na iston bošcu. Bog Hor i Davor su bili gori a bog Kiš doli va jami. svaki ki je prinosil žrtvu bogu Horu je obvezno prinosil i bogu Kišu aš se je bojal njegove osvete. Žrici boga Hora, Davora i boga Kiša su vavik bili blizu Bana i Banskoga kosiza i jin pomagali zi nasviti i zi pajenicami, žartvami ke su palili va čas bogu i ga tako umilijali i privolili na pomoć Banu.

Živjenje je ćapalo svoju kolotečinu. Pred zimu se je slavilo Boga Dobrinja, Boga veseja, obija i lipote. Ta dan su se ženili mladići i divojke i žrici su jimili pune ruke posla. Svitkovine su bile na Horkovu poju. Tamo bi se bili zbrali svi bojevnici zi cilimi obiteji. Običajno bi bili prišli zi vozi ke su potezale bile i sive voli zi dugimi rogi, ke su bile jako vele zi podkovanimi spridnjimi pačenki i mogle su potegnut voz priko blata, kamenja i priko trnja. Za takovimi vozi ke su pejale jedan za drugin su ustajale kolnici i putine ke su se ondat mogle rabit i drugi put.

Vozi su bile vele, dobro okovane i pokrijene zi od stupice ponjavami ke su bile namočene va čelinji vosak otopjen va uju od ulik i nisu pušćale vodu ako je dažjilo. Nike vozi su jimile duple ponjave i med njimi slamu, seno ali vunu. Na vozih je brojna obitej spala se vozila i počivala. Bojovnici, mladići, divojke, golčine i goličine su kolo vozi jizdili na konjih , lovili divjačinu i jiskali drugu jizbinu ku bi bili našli po pojih, zelenicah i gvozdih kuda su pasivali. Kruh su pekli va pećih ke bi bili udelali na brzu ruku. Skopali bi bili škuju va zemji i nutri zapalili oganj. Nakon ure vrimena bi bili oganj zadušen ujeni i lug očišćeni i ondat bi se bilo na dno nahitalo ploče od kamika,gruh ali lončene pločice ke se je za to posebojno kupovalo i pejalo sobu, ako ni bilo kamici bi se bilo klalo drvene fašići i na to položilo skisan kruh. Nad sve se je klalo poznova fašići, pokrilo zi zemju ali jilon i nad tin udelalo oganj. Oganj je goril jenu uru i ondat se ga je rašobrtalo. Zemju se je pobralo, fašići dobro očistilo i ondat znelo. Nato se je znelo zi peće kruh. Kruh je bil veli hjib zi zlatno žutu koru na koj su bile rizi ke bi bile od pečenja i kisanja raspucale i po kih se je kruh lomilo prije leho se ga je jilo. Kolo pečenja kruha je bila zabavjena cila obitej. Na isti fin se je peklo meso, ripa, mirlin pičurve i druge koreni. Perad se je istešo peklo va jamah.

Prije leh bi se bilo klalo peć bi se bilo, patku,orebicu, gusku, kokoš ali piplića namazalo zi dva prsta debelu jilovaču i ondat klalo na oganj. Nakon ure vrimena bi se bilo potegnulo zi ognja, žintu razbilo i meso bi bilo pečeno. Pera bi bile ustale va jilovači. Kuhalo se je va zemjanih loncih na odprton ognju. Na dan Boga Dobrinja je bilo cilo poje puno vozi, konji, bojnici, muži, mladići, falaši i golčin.

Dičine je bilo koliko god si otil. Žene, divojke, falašuje i golice su se držale bliže svojin vozon i pripravjale su jizbinu za cilu obitej. Žric bi bil dal znak zi rogon, ki je jimil tri škujice na kraju bi bil pokril dvi gorinje i pustil samo dolinju tako da je zi roga šal fišć ki se je otegnul va dlgu melodiju. Svi mladići i divojke, ki su bili za ženidbu, bi se bili poredali va red. Mladići zi jene a divojke zi druge strane svaki nasuprot svojemu paru. Mladići su bili lipo ubučeni va bile rubače ke su sezale do bedar. Zapasane su bile zi širokin pason. Na tulu su jimili štikani kružat. črne brageše od bedene su bile pod kolinon vežene zi oputu zi ku su bile vežene stupanje. Brageše su zi strane, od pasa do kičice na nogi, jimile dvi široke črjene trake ke su va sredini jimile žuti trak. Na civah su jimili uvojki od kozlićeve kože. Obraz su jimili obrit a vlasi spletene va kiku ka je padala na jeno ali drugo rame. Priko svega hićen, priko ramen ali jenoga, je bil kaban zi prsaču pritvrjen na prsih. Svaki je jimil kolo vrata šarpicu zi črjenimi i svitlo sivimi kvadrići. Divojke su bile istešo lipo obučene va robu ku se je prelo, tkalo i štikalo više lit. Na nogah su jimile lipe mehke stupanjice ke su bile kolo kičic vežene zi oputu. Bile hoveji su sezale do pol civ. Široki brhan, ki je jimil spodaj teški črjeni rub, je sezal do stupanjic. Kolo pasa su jimile široki pas črjenoga, zelenoga žutoga i modroga cvita na kon su bile štikane rožice. Na tulu je bila štikana hajica od tankoga lana na koj je bil njidrac, ki je bil malo spod sis zapet zi zlatnin putcen. Na glavi su jimile štikani rub, ki je bil pritvrjen zi zlatnin ekulon ali zi dragin kamikon za vlasi.

Vlasi su opletale va dvi kike ke su se savijale kolo glave i delale krunu. Kada bi bili prišli na red za se ženit bi bil Žric od oca prijel mladu a od kumpanja mladoženju. Zel bi jih bil za ruke i pripejal sprid luntara boga Dobrinja ki se je veselo, urešen zi svimi mogućimi plodi nasmihal zi višine. Zel bi bil livu ruku mladenke i desnu mladoženje jih vezal zi kurdelu i jin rekal da jih veže zi trajnu vezu va obitej. Neka jedan drugoga poštuju, vole i pomoru kada bude komu rabila pomoć. Nato je znel kurdelu jih popejal do bilih konji lipo urešenih, osedlanih, pokrijenih zi bilu ponjavu, ki su jih čekali zada luntara i kada su zajizdili jin potiral konji zi kimi su oni odjizdiki va novo življenje.Nakon dvi tri ure bi se bili mladenci tornali i se zahvalili bogu Dobrinju i dali dari Žricu. Večer kada su se sve pari tornale bi bili udelali velu feštu na koj se je jilo pilo i veselilo cilu noć i drugi dan. Po noći se je mladencen dalo posebojni šator va ki ni smel nijedan drugi. Drugi dan po Dobrinji su sve mlade žene poredane pred bogon Dobrinjen zaminjale žute zi zelenimi rubi, ča je bil znak kako su srićno oženjene. Ona ka ni otila prominit ruba se je smatralo kako ni oženjena i nju je mogal snubit drugi.

Mlade divojke i falašuje a i ka god golica su se na toj fešti spoznivale zi mladići, falaši i golčinami i čuda njih je drugo lito prišla na Dobrinjinu na ženidbu. Tu Dobrinju je bilo strašno živo. Judi su bili zadovojni. Obiteji su bile site i vesele. Svega je bilo va izobiju. Litina je bila dobra. Živo je bilo sito i tusto. Učinili su komarde, niki od kamenja drugi od blata i drva a treći od blata i slame. Blizu jedan drugoga su bile obiteji, rodi, plemena i bojnici nisu rabili hodit čuvat i boj vodit za drugih. Čuvali su svaki svoj kraj i ako je rabilo, je na pomoć priskočila kosiza ka je brzo učinila red. Zi staroselci su se lipo razumili. Mej sobu su se pričeli ženit i družit. Tu Dobrinju je Jizdislav na svojen konju i zi svojimi bojnici bil čas na jenon a čas na drugon kraju i čuval poje kako se ča nebi dogodilo.

Carica Ištur i nje hći Ištar su prvi put općutile kako pripadaju tomu narodu ki jih je pripejal ovamo i spasil od strašne smrti. Bile su vesele hodile naokolo razgjedivale po bankih i pod šatorih ča se sve prodava i čega je sve tamo. Jile su i pile i se veselile zi svimi skupa. Jizdislav je bil vavik nigdi blizu njih. Svojin časnikon je govoril kako jih mora čuvat aš nigdar neviš ča se jin more dogodit. Njegovi časnici i bojnici su ga zavrkavali i mu govorili kako Ištar gjeda previše lipo i da je zajubjen vanju i stin ga dražili. Jizdislav je svaki put na spomin princezinoga jimena postal črjen kako paprika i branil se je kako to ni jistina. Drugi dan fešte je rano jutrin stal i šal do caričinoga i princesinoga šatora. Pozdravil jih je i odjahal naprid. Njegovi časnici su se nakašjali i jizdeć šli za njin. Carica je pogjedala svoju hćer i ju pitala ako njoj se pijaža jizdislav. Hći njoj je diventala rumena va obrazu i niš je promrmjala i šla va šator. Cili dan su hodile, jizdile i se šetale po Horovu poju. Uživale su va gjedanju i kupnji stvarčic ke su jih veselile. Večer su pričele sos sopile, nabijat bubnji i rožat rogi. Mlade pari su se pričele pripravjat za tanac. Najprije su tancali mladi muži i mlade žene a ondat je bil tanac za njihovih starijih potlik su mogli tancat svi ki su otili.

Jizdislav je stal zi bande i gjedal kuntra Ištar. Gjedal ju je i gjedal. Parila mu se je kako vila. Bila je obučena va črjeni kamižot, zutu hajicu zi štikanimi modrimi cvitići divjega radića i zelenimi žnjutići i perci i črjeni njidrac ki je bil istešo štikan na črne kite zi bilimi cvitići buhača. Vlasi je jimila opletene va dvi duge kike ke su bile na dvi trećine vežene zi črjenu kurdelu, ka je bila vežena va fijok. Pod fijokon su bile raspletene črne, kako ujen, vlasi. Obrazi su njoj bile rumene. Oči kako dva ujena. Ke su bile obrubjene zi gustimi trepavicami i nad njimi guste črne branice ke su dilile čelo od obraza. Mali malo savijen nos i pune črjene usnice su odavale strasnu ćud. Brada zi jamicu va sredini je bila bleda i svaki put kada se je nasmela njoj je davala posebujan čar. Bila je visoka, sulita, zi malo božastu puniju zadnjicu ka je potvrjivala nje značaj. Za jizdislava je više bila bitje zi onoga svita, anjel, vila, a ne ženska zi ovoga svita. Tri puti je otil poć ponju za tanac ma se je svaki put fermal. Nje mat ka je bila uz hćer je to vidila i pitala je hćer zač ju Jitzdislav, visoki, horavi, suliti mladić stalno gjeda. Hći je postala rumena i materi odgovorila kako je on na straži i zato gjeda za njimi. Materi je to bilo smišno ma ni niš rekla.

Pogjedala je mladića i na njen akoržila lipu podugovatu glavu zi frunćelastimi plavimi vlasi ke su bile spletene va kiku ka je padala na livo rame. Vidila je plave oči ke su rizale spod širokih branic. Široke ramena obučene va bilu stomanju, kružat i široki pas ki je stezal trbuh i držal brageše. Činil se ji je kako mladi bog. Parelo se njoj je kako ni zaprike ku on nebi mogal preskočit samo za prit kol nje hćere. Bila je vesela. Nesmihnula se je mladiću. Najedan put je bil Jizdislav kraj njih,vajda mu je nasmih dal kuraja i zamolil Ištur za tanac. Ištur je postala črjena. Malo se je nagnula naprid a ondat skoro pala mladiću va naručanj. Sopile su sople tanac. Mladići i divojke su poredani stali jedan pored drugoga držeć se za facolić. Prve pari su pričele pribirat. Noge su pričele letit. Brhani se savijat i dvizat, kažuć suknjice i noge do kolin.Par je za paron hodil nasridu. Svaki je vrtil svoju vilu. Tanac je trajal i trajal mladost se ni dalo od tančišća. Sopci su trudni pričeli fermivat i fermali tanac. Niki od starijih, ki je vil kako je teško čuda vrimena sos, jin je va bukaleti, prnesal medovaču. Popili su jedan za drugin. Divojke i mladići su se još niko vrime vrteli kako bi se odpuhali po tančišću a ondat su se počeli tornjivat svaki kadi su i prije bili. Jizdislav je zel Ištur za ruku i ju pejal kuntra materi. Kada je bil na pol puta su njegovi časnici zaukali i pričeli tlić zi meči va branci. Okružili su jih i pejali kuntra carici. Jizdislav i Ištur su počrjeneli i pucali od smiha. Carica jih je pričekala zi besidami lipo, lipo, a tako, par, para najde na vratih od bošca. Kada se je fešta finila je Jizdislav naredil svojin badračen neka gredu obać kolo poja i vidit kako se nebi ča dogodilo. Odredil je straže i sam je šal leć pod svoj šator. Prije leh je zaspal je mislil na Ištur. Činila mu se je kako vila. Zamišjal je nje lipu glavu, vrat, prsa, tulo i dlge lipe noge.

Činilo mu se je kako da je va drugon nebu a ne na zemji. Ni mogal zaspat, vrtil se je i obraćal od boka na bok. Napokon je zaspal i sanjal svoju vilu obučenu va tanku prozirnu poculicu i va puno puno tančic ke su lepršale kolo nje tila. Vrtila se je i tancala pripogibala i zravnjivala, poskakivala i posrnjivala pa se poznova zravnala i nastavjala svoj tanac. Poculica njoj je bila čas kalana čas dvignjena i razkaživala pa poznova skrila deli njenoga tila. Va jenon mumentu ga je kušnula i se stisnula k njemu sva srićna. Držal ju je zaruku, gladil njoj je nogu pa škinu i ju jubil tako da je ustal brez sape. Zbudil se je sva mokar. Pogjedal kolo sebe. Vani je bila još noć. Proval je poznova zaspat ma sna više ni i ni bilo. Zi otvorenimi oči je dočekal zabelu, svitlac i zoru. Stal se je, šal do potoka, opral i spravil obuću i opravu va red. Prišal je do luša, ga odputil, popejal do vode i pustil neka malo pase. Gjedal je kuntra šatoru svoje Ištur, kada je do njega prišal jedan od njegovih časnici i ga pričel zafrkavat. Malo se je udelal kako ga to jadi ma se je ondat nasmel i mu rekal neka pogjeda straže i mu poruči kako je i ča se je dogajalo tikon noći.

Ištur je nakon tanca šla zi materu va šator. Legle su i se malo ganale nato su zaspale. Ištur se je vrtela i mišala i ni materi dala spat. Čula je zorzanje zorzići, črčanje črčki,kukunjaganje kukunjag i kreket žab. Nigdi je škrtal i cvilil mišić. Na kraju je zaspala. Sanjala je Jizdislava va bojnoj odori, zi timincen, veružnicu, nadcen i zi svu bojnu armu kako jizdi nikamo dugo, dugo, sve je manji i manji i ondat najedan put zgine va oblaku. Zbudila se je sva prestrašena i pravila materi ča je sanjala i kako ju je strah za Jizdislava. Mat ju je pomirila i njoj rekla kako je to samo san i kako se svaki zajubjeni boji za svoga dragoga. Vrime je pasivalo. Ištur je zi materu i brati živila svakdanje živjenje. Zi kumpanjicami je lovila zeci, orebice, fazani, jiskala pičurve i koreni, jizdila po lugih i mislila na Jizdislava. On je delal svoju dužnost. Jahal ovamo i onama ma ni niti jedan dan pozabil prit, pozdravit i pogovorit se zi Ištur i nje materu.

Domagoj je svaki dan delal svoje delo. Urdinival je Jizdislavu ča jima kadi udelat. Pital ga je kako je va ovoj a kako va onoj županiji. Moral ga je avizat o svemu ča se dogaja, kako judi živu, koliko je i kadi ča urodilo, koliko jimaju živa i koliko konji je sposobnih za boj. Stalno su jedan ali drugi obahajali kosize, trobojne, bojne, trosatne i satnije. Učili bojnih bojnomu zanatu i se skrbili kako nebi pozabili ča su prije svi znali. Cili puk je živil va objidi. Poja su rodile zi šenicu, rži, žiton,sirkon, metlačen, proson i hajdu. Ripe, mirlina i rone je bilo koliko si otil. Broskva, kapuc i kej su rasle kako bedaste. Živina, krave, konji, koze, ovce i tovari su se množili i bili siti i debeli. Va svakoj komardi, i mošuni je bilo poroda, dica su po cile dnevi bižali i tekli po selih. Dica su se jigrali čas na špekule ke su jin oci i didi delali od drva, ondat su letili kolo, pa su jigrali na pupići i kozu lovili si i jigrali gusari, najlipje su se jigrali na košćice od prasak kada su zrijale praskve. Po zimi ni bilo skrbi za jis i pit a i živo je bilo sito. Jilo se je kiselo zeje, kiselu broskvu, kiselu ripu i mirlin zi trapa, vač bi bil klal svoju nogu ali lebra prasac, osušena ovca ali vol. Jilo se je obilno zalivalo zi medovaču i kvason koga su naučili delat od staroselci. Judi i žene su se pomalo pričeli gojit i nisu bili više onako suliti i lipi kako kada su prišli.

Pasala je zima. Visla je pokazala svoje lipo lice. Sve poja,lugi i gvozdi su bile pune zelenih per, cvitja i zelenice. Poja su se zelenila i kazala lipu litinu. Mekote su bile zorane sijalo se je isadilo ono ča se ni posijalo na predzimje.Va srpcu misecu su želi šenicu, žito i rž. Na žetvu su hodili svi skupa. Muški su nosili kose a ženske srpi. Svi su bili obučeni va lahku robu. Ženske va šare rakamane hajice i bile kamižoti na kih su bile rožice črjenoga maka i klasi šenice. Muški su jimili brageše i dlgu rubaču zapasanu zi pason. Rubače su na rubu jimile rub ocvitan zi rakamanimi klasi. Muži su jimili žute a mladići zelene klasi. Žito se je spravjeno va snopi kladalo na vozi tako da su klasi bile obrnjene nutar a slama na van. Vozi zi žiton se je vozilo doma i kladalo va jatnice pod strihu. Kada su se tornjivali zi poja su svi skupa pojali se smeli i veselili dobroj litini. Drugi dan su snopi poredali va guvno i ondat su četire voli, dva para jedan za drugin pomalo vrhli zi nogami. Slamu se je odvojilo od žita. Nato su ženske ako je bil lipi vitar, vijale i vitar je nosil plivu a žito je padalo na ponjavu na tla. Dva puta bi bili vijali i ondat klali žito najprije sušit a potlik va škrinje i vriće i ga spravili za zimu. Svaka obitej je jimila svoje žrna na kih je mlila žito i muka je tekla spod žrn.

Muku bi se bilo omelo zi dlakavu nožicu od zeca i ondat prosijalo na sito. Mekine su rabile za živo a od muke su pekli kruh. Muku za pogaču se je sijalo na spacijalno svilno sito. Kruh, ki je lipo vonjal, je mamil na jilo. Bil je svitlo kafenast i svaka pinka ali hjib je bil pedanj va dlžinu. Za posebne prilike se je peklo pogaču. To je bil kruh koga se je misilo zi mlikon i va svaku pogaču se je klalo šest jaj i dvi žlice meda. Pekle su se i presnjaci va ke bi bili klali ofčji žamak, uje nikolike jaja i muku sijanu na svilno sito. Na kraju žetve je bila vela fešta. Pekle su se kolači od mladoga žita. Kolači su bile narizane i tako se jih je moglo lomit. Svaki mladićac i dite su dobili curandicu ka je jimila fožu samičice i po sredini je bila razpuknjena a divojčice i falašuje kolačić zi dva kolca i jenin dlgin rogon. Večer bi se bilo zahvajivalo bogu Dobrinju i ondat se je tancalo, jilo i pilo sve do kasno va noć. Pasalo je lito i prišlo predzimje. Spravili su zeje, ripu, mirlin, proso i hajdu. Barili su bile pune kisele ripe i zeja. Čudo mirlina i ripe se je zakopivalo va zemju kako nebi smrznula i ondat se ju je odkopivalo kada je bilo potriba. Ubijalo se je živinu. Meso se je solilo i sušilo na dimu. Zima je bila lipa i ne previše hladna. Jis je bilo koliko je ki otil.

Ištur i Jizdislav su se više puti našli večer skupa. Pazili su kako jih nebi ki vidil. Jubili su se i gladili. Ganali koliko su više mogli. Gjedali jedan drugoga va oči i zavitovali vičnu jubav. Jizdislav je više puti, čekajuć svoju jubav, ležal na kabanu, kol vele rike. Rika je lino tekla noseć drvina, travinu i žiline. Svako toliko bi bila ka god riba zarepala i zi pjuskon pala nazad va vodu. Na dvih mistih je voda delala dunboku jarugu. Jizdislav je promišjeval, ča bi moglo bit šoto, ča toliko vira vodu va nje toku. Voda je delala uvijač ki ga je spominjal na luk, koga mu je kada je bil dičak, falašina, udelal njegov stric, Kosiz veli i ki je bil tako dobar i lip i na kon su mu bili nenavidni svi drugi falaši pa i mladićašci. Stric je najprije par miseci jiskal pogodno drivo. Kada je našal jesen, tisu i drinjinu je sve to klal va slanu vodu neka se moči. Kovaču je urdinal neka mu skuje od dobroga zvitnoga jacala fersu ka je jimila od jenoga do drugoga kraja škujice. Fersa je bila fožana kako jako, jako rastegnjen trokut ki se je protezal od sredine kuntra jenon i drugon kraju. Kada se je drvo pol lita halalo ga je znel van. Lipo ga je razpilil na ferse.

Ferse je oblikoval i jih ondat kolal jenu za drugu. Na vrh je klal pol prsta debelu tisovinu. Na nju pol prsta debel jesen i pod njega pol prsta debel drin. Na drin je klal fersu od jacala, pod nju poznova pol prsta debelu tisovinu, ondat drin i pod njega jesen. Sve ferse je takal zi kolu udelanu od imelinih bobic, žilin od baka i mličen od rosike. To je sve kuhal nikoliko ur i ondat još zi teplin lipilon, takal svaku fersu za drugu. Nato je sve skupa lipo oblikoval i na vrhih sredini i krajih luka klal kuhane rogi od prča četrtaka. Od roga je udelal ćapac za ruku i mirač. Veržac je udelal od gremika mladoga baka. Na sredini veržaca je bil palčnjak va koga se je kladalo zaletnicu od strile. Uzlanke na veržcu su bile lipo ojačane zi ramenu žicu i lipo zapletene. Luk ni bil vavik nategnjen. Jimil je duge kraci, ke su bile lipo duplo savijene ozgora kuntra van a prije ćapca kuntra nutar.

Na gorinjen dilu kraka je bil zariz va ki se je kladala prije rabe uzlanka od vržca. Kada je bil luk gotov ga je najprije sproval njegov stric ki je bil znan po turganju. Zel je luk, ga pogladil, klal uzlanke od vržca i ga nategnul. Nato ga je opustil, klal strilu ku je zel zi svoje zlatne strilnice i poznova nategnul luk. Dvignul ga je va višinu oka, naturgal va turgu i strila je kako lažvani tić poletila kroz zrak. Zašviknula je i ondat se je čul tupi tofac. Pogjedal je i rekal " pravi zaditak". Ja san proval nategnut luk. Prvoč ni šlo, drugoč je bilo još teže, tretoč san komaj malo nategnul i pustil. Stric se je smel, rekal je kako je istešo njega, kada je prvi put proval nategnut luk, prevarilo. Tri četire dni ga je bolila ruka, ramena i hrbat, ma je istešo svaki dan vadil i vadil, natezal i pušćal, pa poznava natezal sve doklek ni jenoga dneva mogal dobro nategnut luk ga držat i pomirit priko mirnika va turgu. Jizdislav je svaki dan vadil, natezal i pušćal ma ni popušćal niti za šćamu.

Svaki dan je lagje i više nategnul bogun. Kada ni natezal luk je gjedal strica kako dela strile. Stric je nasikal trstike ke su već jimile kuruznjačinu i bile jušto dobre za je rabit. Nato je svaku trstiku lipo očistil ju zmiril i odsikal. Nato je zel užarenu dugu i fanj debelu žicu i šnju prošupjil trstiku. Šupju trstiku je hitil va slanu vodu i ju pustil. Dva dni potlik je poznova zel trstike zi vode, jih ošušil i na zadnji del kolal zaletnice, ke su bile udelane od per od kaluba,guske ali patke. Zaletnice su bile duge kako kazalac. Bile su rizane na kunicu. Sprida male a zada kuntra palčniku visoke. Svaka strila je jimila četire zaletnice.

Nutar va šupji del prstenice ali trstenice je klal balice od olova, ke su bile jako dobro zbrušene, kako nebi zadinjale kada su se pomicale po strili. Na vrh strile je klal ubadac od jacala, ki je bil kuničast i na četire rubi. Nato je cilu strilu i zaletnice umočil va raztopjeni čelinji vosak i ju klal zi kunicu kuntra zdolu, kako bi se ocidila i ošušila. Strilnicu od mehke kože i cinturin je kupil na sajmu. Kada je to sve bilo gotovo me je pital koliko moren nategnut luk. otvitil san mu da ga moren dobro nategnut, ma kako mi još vavik tresu ruke ako ga držin više vrimena vajeri. Šli smo provat. Nategnul san luk. Gjedal je koliko i kako ga držin. Pokazal mi je kako moran gjedat priko mirnika i kako mi je za turgan ubadac od strile. Pokazal mi je kako oko, mirnik i turgan zi turgu moraju bit va jenoj črti. Namistil san strilu. Nategnul luk i priko mirnika i turgana gjedal va turgu. Kada san mislil kako je namireno san pustil strilu. Poletila je i pala jušto pred turgu. Stric se je nasmel i rekal "vaja dela meštra," seda kada znaš kako to gre, vadi.

Dan za dnevon san vadil. Luk strila i ja smo postali jeno. Zadinjal san zi strilu jako dobro. Skoro sve strile su zadile va sredinu. Više nisan mislil na turgu, nategnul san luk i brez gjedanja ziturgal. Strila je poletila i kada san čul tupi tofac san otvoril oči i pogjedal. Držal san nategnjen luk doklek ni oko, mirnik, turgan, strila i turga postalo jeno nisan pustil strile. Stric je to gjedal i ni niš govoril. Jenoga dana je prišal i kada san mu se pohvalil kako zadinen kamo želin i kadi želin je zel moj luk, klal strilu, nategnul i pustil, nato je zel brzo drugu i nato treću strilu. Doklek je još bila prva va zraku ju je slidila druga i treća. Sve tri su jedna za drugu zadile turgu. Nisan mogal virovat svojin očin kako je brzo minjal strile i zadinjal. Poznova san pričel vadit i vadit. Proval san ča prije nategnut, pustit i poznova klas novu strilu. Spričela je to bilo teško, zi vrimenon je postajalo sve lagje i lagje.

Nakon nikoliko misečin san postal pravi meštar. Po tri strile su bile va isti čas va zraku i ostočno zadinjale turgu. Po vičeri kada su svi skupa sidili kolo ognja na ofčjih kožah san se pohvalil stricu kako zadinjan zi strilami. Drugi dan je prišal stric na konju na skulicu kadi smo vadili. Potiral je konja va trap, potegnul luk, ga va trku namistil, potegnul strilu zi strilnice dvigal se na strimenih i potegnul. Strila je poletila i zadila turgu va sredinu. Brez besed je odjizdil. Znal san ča mi je delat. Drugi dan je pital strica ko more zet luša i bojni postijak. Stric se je masmel, vidil je kako netjak dojima ča mora delat kako bi bil bojak ali čak bojan mej svojimi vršnjaci. Rekal mu je neka zeme jenoga od luši. Osedlal ga je zi bojnin sedlon i jizdeć šal na skulicu. Proval je, kako ča je stric pasani dan va trapu pripravit luk, nategnut ga i klas strilu. Ni mu šlo od prve. Proval je više puti. Na kraju mu je šlo za ruku. Doduše ni zadinul turge. Strila je šla blizu i se zabila va kup mela ki je bil za turgu. Drugi dan je bilo bolje. Vadil se je i vadil. nakon fanj vrimena je zi jizdećega konja zadinjal va turgu kako zi tla. Stric ga je više puti koržal hranjen za grmon. Ni mu otil niš reć kako je dobar. Čekal je da se sam pohvali. Jenu večer za ognjen , ki je veselo goril na ognjišću i kolo koga su se stiskali, najprije dica a ondat stariji, je rekal stricu kako dobro turga zi tla i zi konja va teku. Stric ga je pogjedal i rekal vidit ćemo to na Horovo kada se pripećuju bojnici ki će najboje zadit turgu skrozi uši od sikire.Vadil je i vadil. Bil je sve boji. Zadinjal je zi tla, tekuć, hodeć i zi luša ne samo va trapu leh i va halopu. Čul je kako se i drugi bojevnici vade.To ga je sililo na još više učenja. Va sebi je govoril, kako ako ne bude bojan, sigurno neće bit ni gorin. Kako se je koštivalo Horakovo je i stric bil sve više na skulici i stric i on su se pripećivali mej sobu. Prišli su i drugi bojovnici i vadili. Va kratko vrime je skulica bila tako puna zi bojovniki i luši. Sve je vrvilo, se mišalo i stiskalo i ni više bilo mista za prave vaje.

Stric ga je jeno jutro pozval i šli su kuntra riki jizdeć. Tamo su udelali turgu od miha koga su nagnjetli zi suhin sinon. Cili su dan turgali zi tla i zi konja. stric mu je na kraju rekal još je samo par dan do Horovoga seda ćemo malo počinut pa ćemo vidit ča će se dogodit na pripetu. Prišlo je Horovo. Dan je bil kako stvoren za slavje. Zora je bila svitla, brez oblačića. Sunce je jako brzo osvitlilo cili kraj. Sve mlado i staro, muško i žensko je hodeć, na vozih i jizdeć šlo na pojanu pod Horovin bošcen i Kišovu jamu kadi je svako lito bilo slavje. Jizdislav je, jizdeć na svojen lušu za stricen, gjedal sve kolo sebe. Stric je zbral jedan kraj. Hitil se je zi luša. Zabil va zemju sulicu i zanju vezal konja. Jisto je udelal i jizdislav. Jušto su vezali luši je pričelo slavje. Počeli su tamburat tamburi, rožat rogi i sos sopile. Žrici veli boga Hora,Davora i boga Kiša su skupa zapivali pismu ku je prijel i puk. Cilo poje je razvanjalo od njihovih glasi. Žrici su na luntaru od kamika žrtvovali mladoga telca i udelali žrtvu pajenicu. Dim je hodil ravno zgoru. Oganj je lipo goril i brzo je pajenica bila finjena.

Za tin su poznova zakantali pismu zahvalnicu i dali diku bogu Horu, Davoru i bogu Kišu ki su jin dali obije živine, žit, broskve, ripe i mirlina i se priporučili naka jih va buduće čuvaju od svih zal. Žene su pričele zimat ujeni zi luntara i jih nosit va zemjanih loncih doma za palit oganj na domaćen ognjišću. Žeravica bi se bila zakutala zi lugon i ondat svako jutro poznova razpuhala i udelal oganj. Poznova su pričele rožat rogi, sos sopile i tamburat tamburi. Ban se je dvigal na božac. Zahvalil bogu Horu, Davoru i bogu Kišu i svin drugin bogon i božican. Pozdravil svih nazočnih i nato rekal neka se priprave strilci za pripećivanje zi strilu skrozi uši od sikire. Banski osobni zdrug je razčistil strilišće. Zabili su sulice va zemju i jih vezali zi konopon. Odmirili su sto koraci i jakan bojovnika sta klala na sredinu cok va koga su zatajali sikiru i njoj zneli toporišće.

Deset koraci od sikire su klali turgu od sena koj je va sredini bil okrugli bilih od črne kožice od kozlića. Prvih deset turgači je prišlo na stupac. Poznova su zarožale rogi. Bojovnici su se pripravili. To su bili sve judi sridnjih lit.Visoki po sedan nog, va hrbtu široki po dvi noge. Ušpitnih boci i jakih nog , ke su bile obučene va brageše, ke su do pol civ bile vežene zi oputu od stupanj. Priko brageš je bila stomanja od stupice, podvežena zi širokin kožnin pason. Stomanja je bila na prsih prerižena. Va razrizu su se vidile šroke kosmate prsa. Priko stomanje je bil kružat od kože. Svaki je za pason jimil po dva široke noža i težicu ali pernu baticu. Na livon ramenu je bil meč. Bulbac mu je bil pedanj nad ramenon kako bi ga se va potribi moglo lagje potegnut zi koric. Na desnon boku je bila strilnica zi strilami. Bile i šare zaletnice su bile pedanj nad rubon kako bi se jih lagje potegnulo zi strilnice. Va rukah je svaki jimil bogun na kih su bili zapeti veržci. Na znak je prvi prišal na mirišće. Pogjedal je vajer i niš promrmjal. Nategnul je luk. Zi tobolca je znel stril, oslinil njoj je zariznjak kako bi lagje i glaje bil odbit od vržca, va zapalčnjak klal stril i namiril. Jedno vrime je čekal zi nategnjenin lukon, sve mišice na golih rukah su bile kako zapet veržac, nijena ni niti zadrhtala i ondat je pustil stril.

Stril je zašvikala, poletila i za mahnuće oka zadila turgu skrozi uši od sikire. Zarožale su rogi i puk je pričel ukat i se veselit. Turgar je znel okruglu kožicu od kozlića namistil drugu a onu prvu zi strilu dal turgaču. Svi od njegovoga roda su otili vidit turžnicu i strilu va njoj. Hvalili su ga i govorili kako misle kako bojega neće bit. Jedan za drugin su se redali bojovniki jedan boji i jači od drugoga. Niki su zadili, niki zgrišili jedni su bili jadni a drugi veseli.Nigdi kolo polne je prišal red na Kosiza veloga i na jizdislava. Kosiza su svi poznivali i vidili su kako je jako dobar turgač. Kada je prišal na stupac je nastal muk. Kosiz je pripravil luk, namiril, kratko vrime zadržal dih i pustil strilu. Strila je zadila va turgu.

Puk je zi grmnimi kriki pozdravil zaditak. Kosiz se je naklonil i prepustil mesto svojemu netjaku. Netjak je bil visok, sulit mladić, ušpitnih klci i široke škine. Mišice su mu bile napete i na njih se je vidilo svaku žilicu. Prišal je pripravjen na stupac, pogjedal po mirišću, odmiril turgu i za mahnuće oka pustil strilu. Teška strila je zadila va turgu. Kalal je luk i pogjedal. Vidil je strilu va turgi ka je još drhtala od tofca. Sve se je dogodilo tako brzo da niti turgar, niti puk nisu mogli tako naglo akoržit ča se je dogodilo. Nato je nastal veli šušur, svi su nahrlili i pozdravjali i hvalili turgača. On je samo sramežjivo odgovaral kako ni bil niš boji od drugih. Za njin su turgale još nikolike skupine a ondat se je šlo turgat zi konja ma samo oni ki su va prvon pripećivanju zadili va turgu.

Poznova su turgali slavni bojevniki. Jizdili su na luših ki su bili navajeni boju i povodcu i ki su se na najmanji znak na mistu fermivali, obraćali va smir ku su bojevniki želeli, jizdili va trapu do samoga stupca i ondat noglo stali. Konji su bili visoki, mišićavi, poskokni i brzi. Niki su jimili na čelu bilu paku i bile noge. Drugi su bili posve črni kako saje, treći seri zi bilimi i črnimi pakami. Svaki bojevnik se je ponosil zi svojin konjen. Skrbil se je zanjega ča je više mogal. Svi su bili očešeni, potkovani, kopita namazane zi ujen i spletenu grivu va kiku. Na njih su bila lipo ocvitana bojna sedla. Ocvitane cinture prsač su bile narizane va franže na kih su visili zvončići i balice od oluštrane mjedi. Potrbušnjak je bil zi lipu brozu zategnjen pod prsih. podrepnjak je bil zavijen va tanku kožicu od kozlića aš su se bojali zažiranja. Zbande sedla su visile, na jakih cinturah, strimenci od dobro oluštrane mjedi.Po tih strimincih su Hrvati bili znani po svon okolišu. Pod sedlon je bil ocvitan i na krosnih tkan pokrovac zi koga su franže i cindrići visili zi band. Oglavica je bila istešo posebojno delana za bojne konji. Bila je udelana od najboje naplati i jako lipo ocvitana. Zazubnjak je bil na polovici prekinjen zi dva zazubca zi bande ke su jizdicu pomogle pri obvladanju luša. Povodci su bile ali od jakih cintur ali pletene od volovske kože. Svaki bojevnik je jimil kožnu fruštu zi tri ali četire mjedene balice na kraju uvik veženu kolo zapešća. Frušta je bila više znak gospostva leh se je rabila. Strile su švigale, švikale zadinjale ali nisu zadinjale turge.

Na kraju je prišal na red Jizdislav, petsat sežnji od stupca je nagnal konja va divji halop, ne fermivajuć ga je nategnul luk i va trku pustil strilu. Skroz uši od sikire je zadil turgu drito va sredinu. Suci ki su sudili ki je najboji su jenoglasno proglasili Jizdislava za strilotusa. To lito su se svi složili zi suci i ni bilo nikakovih prepiri ki je bojan. Jizdislava su dvigli na ramena i ga nosili do božca boga Hora i ga seli kraj luntara. Žrici su ga pomazali zi svetin ujen i ga ogrnuli zi lipjen tkanin črjenin kabanon ki je bil štikan po rubih zi zlatnu žicu. Na livoj strani na prsih je bil hrvuaski znak, pet slebrnih krvadrići ke su bile mej sobu odvojene zi črjenin cviton kabana. Donali su mu zlatnu strilnicu, lipo ocvitano bojno sedlo i isto tako ocvitanu oglavicu i pokrovac za pod sedlo. Bil je va drugon nebu. Stric je bil toliko ponosan nanjega da ni mogal skoro govorit od sriće. Mrmjal je » na mladih svit ustaje«  Va njegovon sanjarenju ga je prekinul kratki švik, koga je vaje prepoznal , bila je to njegova jubav. Javil se je zi istešin švikon. Dvigal zi trave i ćapal konja pod nju. Znel je sedlo i pokrovac i ga hitil na travu. Konj je zahrzal i šal kuntra njegovomu lušu. Kada su prišli jedan kraj drugoga su se povonjali i pričeli jis skupa zelenu travu. Ištur je skočila zi konja . Zi lahkin korakon je šla tamo kadi su bili razgrnjeni pokrovi i sedla. Sela se je na pokrovac i gjedala za Jizdislavom.

On je luši potiral daje kadi je bila dobra trava. Prignul se je i pobral par lipih rožic, ke su kolo rike cvale, jih posložil zi peri i jih dal Ištur. Povanjala jih je i rekla kako su lipe. Nato su se pojubili, sanjali o budućnosti, gjedali se i poznova jubili. Nakon fanj vrimena, ča se je njin činelo malo, su pripejali konji jih osedlali i odjahali svaki na svoju stran. Jizdislav je prišal va svoju ojat, jedan od časniki mu je rekal kako su ga jiskali. Pital je zač ? Odgovorli su mu da su nike horde poharale dva sela od njihovih prijateji Skiti i kako oni pričekuju kako ćeju jih hrvuati branit. Rekal mu je neka se vaje javi Banu ki ga čeka. Prišal je Banu, ki ga je čekal va većoj komardi. Zidi su njoj bile urešene zi oružjen, konjsku armu i pokrovci za konji, ke su bile lipo tkane, od bunbaka i vune. Pokrovci su bile obrubjene zi črno bilin rubon zi spletenu kosu, nutri su bile črjeno slebrne ali črjeno zlatne kvadri a ono ča je prišlo pod sedlo je bilo škuro črjeno isto obrubjeno zi črno bilimi kvadrići. Na sred komarde je bila široka bijačina, zbande nje su bile kušini od kože a va sredini bijačine je bil veli slebrni pladanj na nožicah ke su se mogle spravit skupa kada jih se je selilo. Ban mu je rekal neka side i san je sil na jedan kušin i va kratko rekal ča se je dogodilo i ča se mora čin prije udelat. Jizdislavu je rekal neka spravi Bojnu ojat, neka pošalje kanići i teklići i neka budu kosize spravne za boj. Jizdislav se je stal, pozdravil, sel na luša i šal svojin vijornin časnikon. Vaje ko je prišal je naredil neka se pošaju kanići i teklići po županijah i selih i neka se sve kosize priprave za boj. Teklići i kanići su zi krvavimi mači tekli i jizdili po ciloj krajini i zvali svih sposobnih neka se postroje va kosize.Kada su se zbrali svi kosizi veli i pričela je Bojna ojat.

Banska komarda je bila osvitjena zi plamenicami ke su bile zataknjene va ležezne tujavići. Svitlost je bila čas jača čas slabija, migala je, hitala hladići po sidećih kosizih velih, osvitjivala zi žutu svitlošću čas jenoga čas drugoga. Padala je po mečih, sulicah, timencih i brancih, osvitjivala čas veružnice a čas nadci ke su bile poredane kolo zida i obišene na kjinih va zidu. Kosizi veli su bili muži sridnjih lit, odlučnih košćenih obrazi, širokih škin, bili su visoki po šes ali sedan nog. Gole mišićave ruke pune brazgotin su počivale na branicah meči ke su bile va koricah od kože ka je bila lipo orisana zi orisi i prikazi lova i boja. Prišal je Ban zi Strilotuson i Jizdislavon. Va par besid je rekal ča se je dogodilo i zač je zazval Bojnu ojat. Svaki od Kosizi velih se je malo nakašjal, odćaral i rekal ča je mislil. Nakon pol ure su se svi ziredali i rekli ča su mislili. Odlučili su se kako se mora pomoć Skitskin naselbinan aš su seda Skiti dil njih samih.Odredili su kako će Jizdislav s pomoću staroga iskušenoga Kosiza veloga Strilotusa vodit Hrvautske kosize. Kosiz veli uhodice je ostočno poručal o hordi ka je napala na Skitske sela. Rekal je kako su to manji judi podobni Momulon. Jako su brzi na svojih malih konjićih. Dobro turgaju zi strilami i jako su spretni va boju zi sabju. Nimaju bojnih vozi ni atalic ni pišci.

To je veća skupina ka napada bez dobre ustrojbe i pjaška sve ča najde. Uhode su jizdili deset dni jizda i nisu vidili većih sel ali tabori. Uhode jizde daje i ćeju poslat poruku svakih deset dan po kaniću i poručit ča su vidili i našli. Bilo je odlučeno kako sve postrojbe va Haravuatih moraju bit pripravjene aš se nikada nezna ča more bit zada. Drugi Kosizi zi ishojskih band su poručivali o svojih kunfinih i susidih, ki su osin manjih kraj,bili mirni. Jizdislav je nato dodal kako bi na svaki fin otil jimit uz sebe Strilotusa aš on je najiskusniji bojevnik va Harvauti i će ga znat svitovat. Nakon nikoliko ur je bila Bojna ojat končana. Zjutra nazoru su se počele spravjat prve satnije. Visoki bojovnici va punoj bojnoj spremi su na svojih visokih tankonogih konjih jizdili simo i tamo. Avizevali jedan drugoga kadi je ča i kadi se more još ča dobit za zipopunit bojnu opremu. Kovači su jimili pune ruke posla zi potkivanjen konji, i popravjanjen vozi. Satnija za satniju su se postrojile i ustrojile trosatne, bojne, trobojne i kosize. Časnici su na svojih luših stali sprida svojih postrojb. Vijorni časnici su se skrbeli za jizbinu i pričuvu. Efuri su spravjali alat na vozi i sve pripravjali za primošćivat ali pribrodit potoki, rike i jezera ako bi jin se našle na putu. Časnici su udelali obhod svojih postrojb. Pregjedali oružje, strile, luki, oštrulci, sulice i meči. Va isto vrime su pregjedali i luši i njihovu ormu. Bojne vozi i atalice su bile klajene na jenoj bandi i za njih je skrbel kosiz.

Kolo polne su brišli Ban zi Župani veli i župani. Banski kosiz je zapovidil postroj. Sve satnije su se poredale jedna zada druge. Tri satnije su udelale trosatnu, tri trosatne bojnu. Tri bojne, trobojnu. Tri trobojne, kosizu. Tri kosize Kosizu velu. Sprida svake postrojbe je bil satnik i njegov zaminik. Zada njih su bili tri kanići ki su jizdeć nosili poruke kada je rabilo. Sprida svake trejsetače su bili trejsetači, a zbande svake desetače desetači. Jizdislav je rasporedil kozizu za kosizu. Odredil čelnu kosizu, zbandne kosize i zadadnu kosizu. Va sredinu je klal bojnu ojat, efuricu, vijornicu, atalice i bojne vozi. Na Jizdislavov znak je bojnica pojizdila. Šli su najprije zi korakon a ondat su pojizdili va trap. Večer su bez larme i ognja nahranili konji zi zobnic i polegli svaki uz svoga konja, ki je bil vežen za oštrulac ali sulicu. Tabor je zi jene strane bil omejen zi fanj velu riku a zdruge bande je bilo ravno poje. Noć je bila mirna bez dišturba. Na svitlac su već bile sve luši nahranjenje i napojene. Bojovnici su bili pripravjeni, svaki je jimil pun mišćić vode i samo su čekali znak za osedlat luši i pojizdit naprid. Brzo je svitlac zaminjala zora. Prišla je zapovid "pripravi se"par minut za tin" zajizdi" i nato " hoj". Bojnica se je kako jedan šlovik pomakla. Šli su va hoj i brzo za tin va trap. Mučeć su jizdili obhodeć sela o kih jih je avizevala uhodica. Prije zahoja su poznova udelali tabor blizu rike. Nahranili i napojili konji. Jih pustili neka pasu par ure i nato su jih vezali. Bojovniki su zi pokrovci i čivejami udelali sebi lego i trudni od cilodnevnega jizda zaspali. Straže ke su se minjale svakih par ur nisu akoržile niš posebojnoga. Nakon jeno petnajt zahoji ,jenoga jutra, je bilo kako i pasani dan. Brzo su zajizdili i partili naprid. Kolo polne je uhodica javila kako raztresene pahji, horde pjaškaju ubijaju i kradu naokolo. Jizdislav se je sporazumil zi Striloslavon i postrojbe rasporedil va bojni postroj. Zi boki je klal dvi Kosize vele va mezdrici je ustala banska kosiza a zdada su bile tri kosize vele ke su bile va pričuvi. Svaka kosiza vela je na krila poslala krilne trobojne ke su pomalo obkoljivale prostor kadi je uhodica vidila Tabor Horde. Krila su se zaplele va boji zi raštrkanimi postrojbami horde i jih razgnala. Jizdislav je zapovidil brzi trap i opkojivanje tabora. Prišli su na jenu vrstu od tabora. Va taboru horde je prišlo do uzbune. Bojevniki su se pričeli postrojivat. Premešćivali su se zi jenoga kraja va drugi na kraju su se postrojili i pripravili za se branit.

Jizdislav je poslal kanići va krilne trobojne neka one napadu prve od boci i od zada. Neka turgaju zi strilami i kada sturgaju zadnju strilu neka va zrak sturgaju deset zapajenih stril. Nato će banska i krilne kosize sturgat strile i va halopu ćeju svi skupa naletit na tabor. Krilne trobojne, čin su dobile zapovid, su pričele z napadon. Tisuće stril je poletilo na suvraga. Hordini bojovnici nisu vaje doumeli ča se dogaja. Pričeli su se pokrivat zi branci, skakat zi zadinjenih luši i se stiskat va veće skupinice ke su se ondat mogle lagje obranit od stril. Jušto je turganje malo fermalo je glavnina vojske, va brzon trapu, prišla na strilomet i poznova poškurela nebo zi strilami. Čul se je silni ura i sva jizdica je va halopu pojizdila kuntra Hordi. Svaki bojevnik je zi dvignjenin mečen juril na svoga suvraga. Bojne vozi i atalice su zi stran letile kuntra onin ki su bižali i jih pohitali po poju. Čelne kosize su se va sredini tabora trefile zi bočnimi kosizami. Bojovnici su se još jedan put obrnuli i va lahkon jizdu gjedali ča se još kadi miče.

Tabor je bil posve unišćen, luši su brez svojih gospodari stale ali hodile naokolo. Oružje, konjska orma i deli tend su bili svuda naokolo. Hordini bojovnici su ležali mrtvi ali ranjeni naokolo. Ranjeni su zapomagali va nikon čudnon zajiku. Satnici su zapovidili neka se svih mrci klade na kup. Svih ranjenih neka bahorci previju i koliko moru liče. Nato su pobrali sve oružje i konjsku ormu. Pobrali ča je bilo dobro po taboru i šatorih sve skupa klali na vozi i počistili mirišće. Va taboru je bilo hranjeno pod razrušenimi šatori i va zemunicah više od dvisto žen i divojak i kolo sto zi verugami veženih muških. Svih zarobjenih su lažvali. Žene i divojke, aš su jin bile sela zognjane i obiteji poklane, su šle zi vojsku a niki od sužnji su šli po svojih putih doklek su drugi šli istešo zi vojsku. Sužnji su bili od svih stran svita. Niki su bili zi Rusije, niki zi Turkestana jeni zi Feničije a drugi zi Misira. Svi su pravjali kadi jih je Horda zasužnjila i ča su sve morali delat za Hordu. Rusi su bili jaki judi zi dlgimi črjenimi bradami i mustaćami tako da njin se ni nunkis dobro vidil obraz.

Obučeni su bili va dlge haje, rubaču i široke brageše. Na nogah su svi jimili škornje. Glavu su jimili pokritu zi šubaru od ofčje kože, ozgora širu leh je to glava i visoku dvajsetak prsti. Turkmeni su bili lipo obučeni va široku košuju ku su kladali va brageše . Brageše su bile spodaj široke i vezivale su se kolo kičice. Na nogah su jimili, zavijene sprida prsti, stupanje brez taka. Priko svega su jimili kaftani ke su bile fanj šporke, aš su od kada su jih zasužnjili, delali, spali i živili va iston. Feniči su bili obučeni va maje od vune i savijeni va dlge šijali ke su veživali zi pason. Na nogah su jimili vunene kalcete i postole od suha. Misirci su bili obučeni va kože od koz i ovac , kolo boki su jimili do kolina kamižoti ke su se preklapale priko rubi i kolo pasa su jimili širok pas od stupice. Na nogah su jimili nikakovu obuću od kože ku su sami veživali kolo nog. Jedan od njih je znal niš malo govorit po hrvuasku. Govoril je više zi rukami i zi moti leh zi usti. Po pogovoru su ga sigurno jako bolile noge i ruke. Uhode ki su znali po više zajiki i ki su vavik govorili: »koliko zajiki znaš toliko vajaš« su se zi lažvanimi sužnji pogovarali i kuntreštali i nastojali od njih ča više doznat. Večer kolo ognja su bile vele debate o svemu i svačemu. Uhode su se vavik delale pol šolda bedaste i više pitale i habale leh govorile.

Zi jenin Fenikon ki je bil likar se je jena uhoda zaplela va čudan diškorš. Uhoda je tvrdil da je srce glavno ža živjenje a likar kako su možgani ti ki odlučuju o živjenju i smrti. Ganali su se cilu noć i na kraju su ustali svaki na svojen. Kada su već hodili spat svaki pod svoj šator je likar još vavik tvrdil »možgani možgani su ti ki te drže na živjenju«. Svih mrci svojih i hordinih su zakopali, svakih va drugu jamu. Ubijene konji su oderali, meso razdilili i sve nerabno važgali. Plin su klali na više vozi i pokrili zi ponjavami. Lažvanih sužnji su pustili neka gredu kamo ćeju. Postrojbe su šle va lahkon jizdu kuntra riki . Tamo su udeli tabor. Postavili straže i čekali noć. Drugi dan su se naputili nazad va domovinu. Sada su pasivali skrozi nasejena mista i svuda su jin davali kruh i sol i zahvajivali jin aš su zi njihovih mejaši zignali suvraga. Doma su jimili velu feštu na Horkovu poju. Popili su zamrlinu za svih svojih bojnici ki su poginuli va bojih i ondat šli svaki svojoj komardi. Jizdislav se je lipo opral obukal čistu robu i šal pogjedat kako i kadi je Ištur. Kada je prišal do njihove komarde su ga mat i hći najprije pitale kadi su jin sini i brati. Jizdislav jin je odgovoril kako su se junaški borili i kako su pasali samo zi nikoliko posikotin po rukah i kako još uvik slave premagu zi mladimi bojovnici. Rekle su mu kako vide da je on dobro i neka pride knjin va komardu. Hitil se je zi konja. Ga vezal za oštrulac koga je zabil va tež i šal va komardu. Sil je na kušin od kože i prekrižil noge. Mat i hći su ga pitale kako je bilo i sve ča se je dogajalo na mirišću. Jizdislav ni bil od velih besid.

Na kratko je rekal kako su osabatali suvraga i ga potirali zi ishojskih mej. Rekal kako misli da se više neće nijedan ufat napas na Hrvautstan aš će se čut dugo naokolo kako su Hrvauti kurajni i junaški bojovnici a na takovih se ne napada zlahka. Počastile su ga zi vinon. Popil je žmuj črnoga gustoga i dišivoga vina, koga mu je zi žarice natočila Ištur, stal se, lipo zahvalil i šal va bansku komardu. Tamo su ga već čekali kosizi veli, kosizi, trobojnici, bojnici i drugi časnici ki nisu bili va službi. Prvo ča su vidili je bilo da je banska komarda mala i kako bi dobro bilo ovu proširit ali zgradit novu velu, široku i visoku va koj bi mogli svi komodno stat. Cela komarda je vonjala po konjskon i juskon potu i zašušenoj krvi.

Čuda časnici je jimilo povijene ruke, glave, prsa i noge. Čuda od njih se je upiralo na sulice i meči. Prišal je Ban. Zahvalil se je svin nazočnin na svemu ča su udelali va boju. Popili su zamrlinu do polovice žmuja, ostanak zlili zaškinu i ondat se pomolili za svih mrtvih. Nato su seli zi prekriženimi nogami na konjske kože ke su bile poredane kola zida. Počelo se je slavje va čast premoći. Prnesli su pečeno meso od vola ki se je pekal i vrtel na ražnju. Friški kruh zi peće i mihi pune črnoga gustoga vina. Niki su jimili slebrne , zlatne i kositrene žmuji a drugi su jimili dobro očišćene kravje rogi ke su napunili zi vinon. Ban je svin nazdravil, popil žmuj do polovice a drugu polovicu prolel za škinu, za slavu boga Hora, Davora i Kiša. Gangalo se je, kantalo i zabavjalo tri dni. Časnici su se minjali a isto tako i bojovnici. Treći dan su podilili plin. Najveći dil su dobile obiteji poginulih va boju. Ni se gjedalo ali je poginul Haravuat, Sumer, Hiks, Skit, Rusjan,Obr ali Ant, svi su bili jednaki i svi su poginuli za jistu stvar. Sve ča je ustalo su podilili po kosizah. Bogu Horu, Davoru i Kišu su udelali žrtvu pajenicu.

Večer na Ojati kadi su bili svi Kosizi veli i Župani veli su stabelili kako ćuju nakon misec dan udelat veli obhod va kon ćeju bit nazočne sve bojne rodi. Odlučili su kako ćuju poć četire kosize vele i efurica tri vrste uz riku Don i ondat ćeju va bojnih postrojih svečano jizdeć, prit pred hlmac na kon će bit Ban, hrvi, sindiki, sindičići i kadi će jih čekat puk. Jizdsislav je jimil pune ruke posla i punu glavu skrbi. On je zi bansku ojatju sve pripravjal. Najprije je naredil kosizon neka pregjedaju sve oružje. bojne vozi atalice i stroji. Nato su morali svi časniki i bojovniki uredit odore, nadci,kabani, timenci i oružje. Luši su morale bit najboje ča su jimili. Počešene, podkovane, oluštrane oglavice, postijaki i strimenci. Sve cinture su morale bit pregjedane oluštrane i pošijene. Vadili su po cile dnevi kadi mora ki stat i za kin će ki poć.

Natezali su se kolo bojnih vozi, kih je svaka kosiza jimila po petsto i atalic kih je bilo po dvisto zi ke bande jizdice će bit. Kliko će bit razmak mej jenu i drugu satniju i ki će bit zi live a ki zi desne bande rike. Kada su se kolo svega složili je prišla na red efurica. Posložili su na zravnanon podu tristo dašćic ka je svaka prstavjala ormanicu i jih više puti prerasporedili doklek se nisu složili kako će ka vozit kuntra hlmncu i stabelili kadi ćeju se, jena čekajuć drugu, posložit od jenoga briga rike do drugoga va dvih redih, kako bi mogle kosize zi livoga briga priko mosta prit na desni brig i ondat ćeju svi skupa projizdit i provozit se sprida Bana. Sve ormanice, ke nisu vozile robu do mora, su potegnuli na kraj po rodulih. Zravnali su jih podprli zi band zi daskami. Zneli su van bukaporte i pod kuvertu pajoli. Dobro osekali santine. Oprali sve pod kuvertu i ondat pustili neka se osuši. Zvana su sva blak zognjali i ga zigulili. Oluštrali su art sprida prove i očistili visoku aštu. Sve okovki su pregjedali i ako je bil ki nevajat su ga prominili. Pregjedali su madiri. Bišive prominili zi novimi. Oj su zneli zi kanjoli. Lipo ga očistil. Pregjedali rigetu od spodaj i ako je bila dešvana od ruzine, kambijali. Pulenu na vrh ašte su ostrgali, oprali i posušili. Kada je sve bilo urejeno i prominjeno su cilu ladu ocvitali. Najprvo su ocvitali pulenu. Cviti su bile jako žive i vidile su se zduga. Nato su ocvitali aštu i ražme.

Škermadure su pustili va naravnih cvitih drva. Ondat su klali na mista oj i pričeli blakat boki i šotnji dil oja. Kordun su ocvitali zi črjenin cviton a zi žutin gorinji dil oja. Langoru su premazali kako i škrmaduru zi rastopjenu smolu. Kuvertu i bukaporte su ostrgali, zastupali i premazali zi smolu. Istešo tako su udelali zi pajolon na provi i na krmi. Šoto pod pajol od prove su klali mujačicu zi smolu. Na bandi sprida na provi je bil hućak va ki je huć ban tukal i daval huć rugačen. Sve vesla su ostrgali i jih namazali zi rastopjenu smolu. Prominili su sve konopi i zakučki ke su držale branci. Kada je pesima bila finjena i ocvit suh su ju rinuli va vodu i poleli aš bi se mogla drugač rasušit. Jenu za drugu su tako uredili sve ormanice. Svako jutro i večer su jih polivali kako se nebi rasušile. Slično kako zi ladami su učinili zi veslačicami, čuni i kajići. Na isti fin su uredili sve atalice i bojne vozi. Vozači na atalicah i bojnih vozih su po cile dnevi čistili popravjali i zaminjevali dili. Kovači su jimili pune ruke posla. Minjali su rigete na kolih, obruči na glavinah, škare na spridnjih i zadnjih stapkah, taki na zavirah i udlagice zi verugami na ojićih. Vretena su namazali i provali kako kolo, kola. Sve železne dili su oluštrali i namazali zi paklon.

Zi glavin zu zneli svidrače bojeć se slučajne nesriće. Bojovnici su očistili i precvitali branci. Zaminjali cinture i oluštrali jabuku i okov. Sve odore su bile oprane okrpane i pripravjene. Vrime je brzo kurilo i prišal je dan pred obhodon. Večer je svitil misec i žoldanon osvitjival cilu pokrajinu. Prve su zaveslale uzvodno ormanice. Rasporedile se i hitile sidra. Malo prije svitlaca su šle va pohod kosize. Kada su prišle na odrejeno misto su dvi kosize priko mostin ke su bile premošćene priko ormanic šle na livu banu rike. Zazorilo je. Nebo se je ocvitalo zi svimi mogućimi ocviti od modre, njade, črjenkaste i zutkaste boje. Modrilo se je brzo precvitalo va rumenilo i ondat va žutilo. Zada brižića su se probijale traci sunca i brzo pozlatili cili kraj. Sve ocviti neba su se zrcalile va mirnoj i linoga teka, ričnoj vodi. Brigi su njoj bile ritko prerasle zi grmi gloga, trna i akacije. Ovdi i ondi su bile dubašnice,glabrovice i jesenice zi visokimi stabli dubca, glabra i jesena. Ovdi, ovdi je bil ki god visok jablan i po ka joha, čije pera su stalno trepetale i na najmanjoj sapici vitra. Brzo su premostine pospravili. Ormanice ustrojili va bojni red. Na prvoj ladi je bil sprida Plovban banski ki je zi vijorami daval bilihi svin drugin plovbanon na ormanicah.

Korbani ki su bili na provah svojih brodi su davali zapovidi Ojbanon, i Hućbanon. Po huću su ravnali Rugbani zi veslači. Jidban je bil na krmi kraj ojbana i mu pomogal ako je bilo potriba. Pazil je i na vijoru ka je bila na štandarcu na livoj strani krme i na bakju ka je bila zataknjena va železnon zaručju na desnoj strani krme i ka je uvik gorila, kada je ormanica bila na vojnoj zadaći. Bakja je bila va ležeznon potu nasajena na ratišće od tvrdoga dubca. Va potu je bila pilotina natopjena va uju i smoli i pomišana zi halon. Z prave bande ojbana je bila zatajana va cok, težica. Lipo ocvitane branci su bile fermane na vanjskoj strani ormanice i zašćikane zi kjini. Na nutarnjen kjinu pod škermaduru su bile obišene arabeli i meči. Veslači su sidili na bankih. Zi nogami su se upirali va uporače, ke su bile na pajolih, pod banki. Banski kosiz ki je bil sprida postrojenih kosiz velih na desnoj strani rike je dal znak zi mečen. Plovban banski je dal sinjal zi vijoru, tada su isti bilih zi vijoru poslali svi plovbani, korbani su odgovorili, kako su vidili bilih i obhod je pričel. Na hlmcu je bil Ban, župani i kosizi veli i kosizi, kosiz ke nisu bile va obhodu. Kolo hlmca je bilo toliko puka i ni mu se vidilo kraja. Čudo dičine se je nagnjetlo kolo brižin na riki i zi jene i druge strane puta kadi su morale pasat postrojbe.

Sprida svake kosize je bil va lipo ocvitanon bojnon vozu Kosiz veli. Zaprega je jimila tri luši. Luši su bile prelipo armane,urešene komata, ke su na kunici jimile čubranice i čufići. Komatnjak je bil zlatno ocvitan, na njen su bile kolombarići od dobro oluštrane mjedi. Sve cinture su bile od jake volovske kože, ka je bila dobro oluštrana i podmazana zi tukon od puha. Ojići su bile od jesena jistešo ocvitane zi zlatnin cviton. Luši su ponosno malo kriveć vrat, bočno, svaki na svoju stran vozile voz. Za njin su bili vijorni kosiz veli i ondat njegovi kanići, hrvi i sindiki. Va isteših vozih, samo su cviti bile različne. Par dužin konja, odzada, je bil kosiz zi svojimi vijornimi časniki pet konji za njimi je bil sprida trobojne bojnih vozi trobojnik zi svojimi časniki na to je poznova tri konji ozada bil bojnik prve bojne bojnih vozi. Za njin je šal časnik prve satnije. Ondat je va dvoredu šla satnija za satniju. Luši su bili ponosni i gordo su savijajuć vrati i visoko dvigujuć noge zi čubranicami od nojevih per na oglavici, va hodu, potezali svoje vozi. Za prvu bojnu je šla druga i za nju treća. Za bojnimi vozi je šla trobojna atalic. Sprida je bil trobojnik va svojen bojnon vozu zi svojimi časnici i kanići ki su zband jizdili na svojih lipih mladih konjih. Sedla su jin bile lipo urešene zi zlatnimi našitki.

Pod sedlon je svaki jimil pokrovac od bunbaka i ofčje vune ki je bil prešit i ojačan zi balicami od mjedi ke su čuvale luša od tofca zi kopjen, mačen ali sabju. Svaki je na povodcu pejal još jenoga istešo opremjenoga konja, uz onoga koga je jizdil. Niš malo za njimi je šal prvi bojnik atalic onda časnik a za njin su šle atalice zi koši od dasak crnoga cvita, ke su branile turgači od suvragovih stril. Svaka je jimila četver zapreženih konji. I po dva vozača. Svaki luš je bil na vlastitoj zapregi i se je mogal va svakon mumentu odvezat. Za prvu bojnu je šla druga i ondat tretja. Za atalicami je prišla jizdica.

Sprida je bil kosiz i njegovi časnici. Z boka su jin jizdili kanići. Svi su bili na lipih, visokih, tankonogih konjih,sulitih trbuhi i jakih prs. Odore su jin bile kako zrizane. Jizdili su zi korakon i činilo se je kako su luši i judi od jenoga komada. Nikoliko dužin luša, ozada je jizdil trobojnik na črnon murvaston lušu zi bilu zvizdu na čelu i bilih podkolinic. Konj je cilo vrime krivil vrat i kladal glavu nabandu, masteć zi kopiti. Luš ni bil navajen hodu aš je uvik zi gospodaron bil va trapu ali halopu. Zada njega je bil bojnik prve bojne, visok sulit, širokih ramen mladi muški zi črnimi dugimi brki i kako svi zi kiku na glavi. Onda je jizdil satnik na svojen rošavon lušu zi črnu zvizdu na čelu. Za njin je va četredu jizdila prva satnija, ondat druga i tretja. Kada je pasala prva bojna njoj je slidila druga i treća. Kada si jih gjedal ti se je parelo kako su svi jednaki i kako svi va huću jizde visoke, tankonoge konji širokih prsi zistišnjenimi trbuhi. Va hodu se je parelo kako da valovi more. Timinci ke nisu bile pokrijene zi krpami su se luštrale i šajnale na jutarnjen slncu. Veružnice su se isticale na bilih stomanjah. Črjene kabani ke su bile zi prsačami zapućene na prsih su bile zaškinu i samo na pol pokrivale gorinji dil tula. Svaki je va desnoj ruki jimil dlgu sulicu ka je bila naslonje na desnu nogu va strimencu. Pod bušcen je na sulici bila vijora na črjeno slebrne kvadrići. Na vitriću su vijore vijorale i šuškale kako roj čel. Svaki bojevnik je na škini jimil meč i njegov bulbac je pedanj stršil nad livin ramenon.

Va tulcu na postijaku je bil klajen duplo savijen luk i uz njega strilnica zi strilicami. Sprida na postijaku je bila obišena težica i z druge strane mišćić zi vodu. Pas su jimili siroko povijen zi črjenin pason za kin su bile klajene noži. Sve cinture na luših su bile namazane i oluštrane i pokrovci oprane a oglavice urešene zi brončanimi balicami. Kolo desnoga zapešća je svaki bojovnik jimil fruštu ka je na kraju jimila tri brončane balice ke su bile oluštrane i su se šajnale na slncu. Za prvu bojnu je šla druga, ondat treća i ondat poznova trobojnik i druga pa treća trobojna. Za prvu Kosizu velu je šla druga va istešon sastavu i zada nje su šle teške stroji, hitače, strilometi, svidruje i pokrovate. Stroji su bile na teških vozih ke su potezale vitoroge voli. Kola na vozih su bile široke i zi jakimi rigetami. Hitače su potezale voli va četveru a strilometi i svidruje po dva vola va paru. Voli su bile mišje dlake zi svitlimi gubicami. Rogi su jin bile dlge i savijene zi brončanimi obručići na pol roga. Pačenki na nogah su bile podkovane zi zavijenimi podkovami. Zada njih je ustajal i ako je zemja bila pogažena od bojnih vozi, atalic i konjskih kopit, širok kolnik. Zada svih je šla uhodica. Oni su bili obučeni va svagdanju robu zi črnimi, sivimi i kafenimi kabani. Jahali su na konjih, mazgah, mulah i tovarih. Glave su jimili pokrijene zi rubci na bakarku.

Svaki je jimil mišćić zi vodu, mošnju za jilo i nož ili težicu. Oni nisu bili va redu, svaki je jahal po svoju i puk se jin je vavik smel aš su delali bravure. Njihov glavar na glavi jimil rogi od praza i kada se je obraćal je vavik blel kako brav. Va uhodici su bile i ženske ke su bile lipo obučene va črne kamižoti, bile hajice, črnin ali črjenin njidracen i zi rubon ki je bil istešoga cvita kako i njidrac. Jahale su na lipih konjih. Za postijakon su jimile duplo savijen luk, strile, težicu i zapason nož, zbande je bil savijen i vežen na doćap ruke kaban. Zbande cile obhodnice su tekle bile,visoke i sulite pasi lovačine na črne pake, ke su vavik kumpanjale bojnicu kamo god se je primikala. Kada su ormanice prišle na bilih, su zatuturale tuturače, zarožale rogi i zasople sopile. Brzo su, čekajuć jena drugu, se postavile va dva reda. Hitile sidra, se mej sobu povezale i vezale konopi na brižini. Ormanci su spravili vesla. Nato su efuri brzo tekuć postavili mostine. Fermali jih i ondat je, zi live strani priko mostin, pasala prva i za nju druga kosiza vela zi svimi bojnimi vozi, atalicami, stroji i jizdica zi konji priko na desnu stran. Bez fermivanja su va hadu ustrojili osan redi i šli va obhod pred Bana.

Pred Banon je svaki zapovidnik i časnik va znak pozdrava dvignul meč i šnjin zasikal zrak kuntra banu. Gjedajuć va Bana je udelal desetak koraci i ondat se je obrnul naprid i šal na veli prostor kaga su jimili odrejeno za počitak. Jizdica je pozdravila zi kalivanjen sulic kuntra hlmcu, kadi je bil Ban . Strojnici su stali na vozih blizu svojih stroji i pozdravjali zi dvizanje desne ruke na livu stran prs. Uhodica je pozdravjala svaki na svoj fin i masmijevala puk i onih ki su bili na hlmcu. Kada je obhod pasal je Ban z bansku postrojbu i časnici zajizdil luši i šal va sredinu bojnice. Još jedan put je svih pohvalil i svin zahvalil za sve ča su udelali. Naokolo poja su se vrtili i pekli na ražnju voli, janci i kozlići. Va kotlih se je kuhala riba i kotlovina. Kruha je na vozih bilo cile gore, dišal je i zi svojin vonjen, mamil na jizbinu. Konji, bojne vozi, atalice i vozi zi stroji su sve šalvali i jih pustili pod stražu a svi drugi su se veselili, pili jili i se jubili sve do zore. Kada je to sve pasalo su se tornali svagdanjen živjenju. Delali su, lovili, orali, hranili živinu svitkovali i se veselili živjenju. Jizdislav i Ištur su rekli materi i stricu od Jizdislava, aš Jizdislav ni jimil starijih, kako se vole i kako bi se oženili.

Prišlo je Dobrinjevo i skupa zi drugimi su i oni stali pred žrici boga Hora. Žric jih je pogjedal i po obredu su šli jašuć kako i svi drugi na bilih luših za dvi, tri ure va škuribandu. Tornali su se, prišli na feštu i ondat su šli spat va posebojni šator. Jutrin su sve ženske prominile rubi i svaka nova obitej je šla va već prije za njih pripravjenu komardu. Živjenje je teklo po staroj kolotečini. Pasivale su dnevi, šetemane i miseci. Pal je prvi snig, Dani su postajali sve kraći i prišal je najkraći dan i najduja noć. Tada se je slavilo, božicu zime, Moranu. Njoj va čas se je udelala žrva pajenica. Večer su se po svih selih i mistih palile vele ognji, aš je suncu rabilo dat moći, kako bi poznova pričelo teplit zemju i njoj dalo novo živjenje. Ognji su palili falaši i falašuje. Hitali su na oganj sve šmahje ča bi bilo ustalo, kada se je hranilo živinu. Kada bi bil oganj škorlal bi bili falaši i falašuje skakali priko ognja i tako bi bili diventali mladići i divojke. Kada bi bile ustale samo ujeni su na njih pekli meso, ripu i mirlin, tancali kolo žeravice i se veslili. Žene bi bile va lončene poti klale žeravicu i ju nosile na domaće ognjišće, kadi bi ju bile zakutale i ondat drugi dan od nje delale oganj.

Kada bi se bilo jilo se je kol ognja vavik pušćala zdilica zi niš jistvine za duha Lara, ki je bil čuvar žeravice i ognjišća. Pod krov se je obiševalo niš sušenoga mesa, ko je bilo za duha komarde Penata. Za živinu se je delalo strišnice ke se je pokrivalo zi trstiku ali slamu i pod kimi je bila va jati. Strišnice su zi ishojske strane bile tik do zemje na zahojnoj strani su bile dvignjene na sohah i gredah, ke su bile više od dva sežnja tako da su nutar mogle i jako vele luši i voli a ne samo drobnica. Čin je pasala zima se je pričelo orat poja i sijat šenicu, rž, i žito. Kada se je to finilo su stabelili poć delat velu novu banovinu. Pozvali su judi ki su gradili palače još va inperiju. Udelali su načrt. Na daskah narisali kako bi morala palača zgjedat i ča ćeju sve rabit za ju udelat. Na jenon hlmcu su na zemji zakrojili jako velu kuću.

Vrata i okna je jimila obrnjene kuntra sorinju a zadada je bila obrnjena kuntra urinju po starih hrvuaskih užancah kih su se vavik držali. Zravnali su zemju i doklek su jeni kopali temeji su drugi na velih kargacih na vlačicah pejali kamenje i ga klesali i fožali. Treći su udelali velu peć va koj su pekli kupe za krov i matuni za tini, volti i pod. Četrti su pejali otešene grede i razpijene daske zi gvozda, ke su najprije močili va blatinu i vodi, kako nebi razpucale i jih slagali na kup. Les su dvigli od zemje i med grede i daske klali mezomuralići. Tako je vitar sušil drvo i ga pripravjal za armaduru i za ga ugradit va podi i krov.Četrti su udelali japjenice i jih pričeli žgat. Živo japno su zadušili, polivajuć ga zi vodu, va jami blizu gradilišća. Kada je sve bilo pripravjeno su pričeli najprije zi fundamenti. Na livi kantun od kuće pod ogulski kamik su klali va potić od zemje zlatni prsten i zlatnu podkovu i ondat su na to klali kamik. Na to su ga pokrili zi meltu i pričeli zidat. Kamik do kamika su nosili na čiverah i pričel je rast zid. Kada su zid dvigli za deset nog su udelali zub nanjega položili pripravjene grede. Na grede su klali daske i udelali pod. Nato su zidari poznova dvigli zid za osan nog, poznova klali grede i daske i dvigli zid još za tri noge i dvigli zarebak, ga pokrili zi daskami i ondat na daske klali kupe ke su fermali zi meltu. Nutri su cilu kuću podilili doli na dvi dvorane a gori su udelali sobe za upravu i Bana. Kada su pokrili kuću su na dimjak ki je bil va sredini krova klali odsičenu kitu od jesena i udelali lukanje. Tri dni su na podu kuće gorili oganj i hitali svako toliko zelene kitine od bora i šmrik tako je dim zadimil sve va kući. To su udelali na čast boga Vojtuha ki je šćitil od rušenja. Na sriću kuće su popili po žmuj vina i kus kruha zi solu.

Pod su šoto pokrili zi matuni. Ožbukali i obilili sve zidi na zidi obisili zaplinjeno oružje, konjske sedla oglavice i na sred zida dvi prekrižene sulice zi dlgimi vijorami na kvadrići.Va sredini mej prekriženimi sulicami je bil lipo ocvitan branac koga je nosil Ban kada se je šlo va boj. Po podu su bile posvuda vele bijačine i volovske i konjske kože.Kolo zidi va dvoranah su bile poredane kušini od kože ke su bile napunjene zi vumu. Na zidih su bile železne kjini na ke se je obišivalo kabani i oružje kada se je hodila na ojat. Ban je kada je bilo, bilo ča, važno posebojno zazval bojnu ali županijsku ojat. Bojna ojat bi se bila zazvala svaku misečinu a županijska na ku su hodili samo župani svaku drugu misečinu. Banska ojat na koj su bili svi kosizi veli i svi župani veli se je zazivala svake tri misečine. Kolo horovoga božca su va kolu bile zgrajene palče za sve potribe bana, banovine, županije i bojnice. Kako je zi svakin misecon rabilo sve više hrvi, sindiki, čarki, badrači i drugih su se pričele gradit palače va drugon trećen i četrton redu. Horovo kako su ga zvali je diventival sve veći i lipji. Župani su po svojih županijah pričeli istešo gradit kolo božci boga Hora, Davora, Kiša, Dobrinja, Peruna, Visle, Aštur i drugih va kolu kuće ke su rabile za potribe županij. Tako je nastalo sve više i više gradići i gradi i jedan dil judi se je zi sel preselil va gradi. Oni nisu mogli obdelivat zemju i hranit živinu i zbog toga su te gradi jimile svoje trgi na kih se je moglo kupovat ono ča je komu rabilo.

Živjenje je šlo va svoju kolotečinu. Ištur je rodila dite. Mali je bil lip kako rožica. Mat je skrbela zanjega. Baba ga je čuvala kako oči va glavi. Ujci su ga čuvali i kada je bil malo veći zimali po svuda sobu. Za prvin diteton je prišlo drugo, treće, četrto i peto. Svi su bili lipi, čili i zdravi. Otac i mat su za njih skrbeli, jih učili krijanci, delu i redu. Ujci su se istešo oženili i jimili svojih dicu. Svi su stali va bližini i dica su se jigrali skupa. Na svih je običajno pazila baba. Više puti je bilo plača, tučnjave i vajanja. Baba ni nikada nijenomu dala pravo. Svih bi bila pokarala i svitovala. Pravjala jin je priče i pivala pismice, kih je ona znala, strašno puno. Utruci su rasli, zitruci umirali. Stare običaji se je čuvalo. Vladalo i sudilo po starih užancah i slavilo bogi i boginje ke su slavili i njihovi stari.

Haravuatski narod se je širil zahvajujuć tomu ča je svaka obitej jimila čudo dice. Kako su se jih susidi bojali ni bilo velih bojn i narod je rasal. Proširili su se priko Karapati, prišli va Panoniju, zasegli zemju kolo Balatonskoga jezera i se proširili do Danuba, ga prebrodili i prišli do Drave. Raširili se priko Buga i Visle, Morave i Svitave. Tako velu zemju više se ni moglo vladat zi jenoga mista. Središnja vlast je postajala sve slabija i župani i kosizi su va svojih županijah diventali gospodari. Načelno su još vavik držali skupa i habali Bana, ma stvarno je od toga habanja bilo malo koristi. Od najzahojskijih stran do Horova je rabilo više miseci kanićen za prines zapovid ali vist i jisto tako od Horova do ishojskih, urinjskih i sorinjskih stran. Zi ishoja su pričele pritiskat Tatarske i momulske horde. Priko Harvuatije su pasale Nimške, Vandalske, Gotske i druge horde. Ustroj više ni bil tako tvrd kako ča je bil na pričelu. Tatika je postala drugčija leho prije. Sada bi bili suvraga pustili va zemju, i kada bi se bil raširil i raztrkal bi bili odred po odred napadali zi satnijami na butih, ušćacih va gvozdih i busijah i tako osabatali oslabjenoga suvraga, a da sami nisu jimili velih zgubitki.

Pasivale su stolitja, viki i godišća sve više narodi je jizdilo kuntra zahoju. Svaki je pasival skroz haravuatsku zemju i više ni bilo sigurnosti i blagostanja kako prije. Stalni boj je pomalo zičrpal zemju i judi. Za vrime Honorija, ki je Hrvati pozval va Ilirik, se je vist o tomu brzo proširila po svih krajih kadi su živili Hrvuati, jedan dil Hrvuati se je preselil priko Danuba i Drave va Rimski inperij. Drugi dil je ustal kolo Balatona, od Danuba pa sve do Visle. Va Iliriku su se naselili na opustilu zemju, ka je bila zbog barbarskih narodi, ki su pasujuć Dunav, unišćivali sve na svon putu, posve unišćena. Hrvuati ki su živili kolo Volge, Dona, Dnjestra, Dnjepra i Buga i su bili navajeni plovit zi svojimi ormanicami, po rikah i se pušćat zi tovaron robe do mora i potlik po morih do kraji kadi su prodavali robu. Kada su čuli za tu vist, faštidijoži, nemirni i žejni vidit novih kraji, i ako jin je bilo, osin ča su svi patili od reumine i bulsine zbog mačarin i umidece ka je bila va zraku, jako dobro su se odlučili na ojati, poć va Ilirik zi ladami. Ilirik su od prije poznivali niki od njih, aš su trgovali, najprije zi Teutu koj su prodavali šenicu, a potlik zi rimskimi glavari kin su jistešo vozili i prodavali šenicu. Zibrali su Banskoga Plovbana. On je od najbojih efuri zi svakoga povirja rik zbral plovbana. Banski plovban je naredil svin ki su se odlučili za poć šnjin, na dlgi i teški put, neka poprave i urede sve lade.

Kada je to bilo udelano jih je skupa zi Skupbani pregjedal. Poznova su popravili sve šabe i sve uredili. Nato su stabelili udelat još čudo novih ormanic i jih opremit za visoko more. Dvigli su jin boci. Ojačali prove, ražme i ojci. Proširili su bočne perajice i kobilicu produnbili i na nju klali bočne perajice malo angulane kuntra dnu lade. Priprave su trajale više protulić. Kada su bili pripravni su se dogovorili kako ćeju plovbani zi ormanicami svoga poričja poć zi skupbani ki su spravjali lade od svake pritoke poć najprije do glavne rike a ondat će svaki plovban zi svojimi Skupbani zi svojih rik poć kuntra moru i ćeju se tamo čekat. Kako su stabelili tako su i učinili. Kada su se zbrale sve ormanice od jenoga poričja, na mori, su pod Plovbanon zarugale a potlik su kako duplačice zajidrile, kuntra Črnon moru a ondat priko Helespunta i Jegejskoga mora va Jadriju.

Zi povirja svake vele rike je bilo tusuće i tisuće driv ke su ne gjedajuć na teškoće jadrile i rugale kuntra obećanoj zemji. Nike lade su, bilo zbog kvara ali drugih teškoć, ustale po putu i tako su se Hrvuati naselili od Jilade priko Škipetarije pa sve do Vneci. Oni ki su ustali va staroj domovini i su bili ustrojeni va kosize su po kosizah prozvali Kosaki. Hrvuati su naseli tako sve od Balatuše do Jadrije. Za vrime sejenja su poznova ojačale rodbinske i plemenske vezi. Poznova se je uspostavil stari ustroj. Ban je poznova dobil vlast va svoje ruke. Župani i kosizi su zi tvrdu ruku vladali i čuvali naseljeno od suvraga. Uredili su i vojno ojačali zemju. Po brigih su zgradili i stare kašteli obnovili. Kašteli su jimili stalne posade. Zi staroselci je više puti prihajalo do svaj zaradi paše i škode ku je hrvuaska marva delala po pojih. Brzo su se zi staroselci sprijatejilii kako je va Hrvuatih bilo vavik više muških leh žensk su se pričeli ženit zi staroselkami i brzo su se svi pomišali. Svaka ves, naseje i selo je jimilo ustroj kosize. Dicu se je, čin su mogli, vadilo jizdit, turgat zi strilu i zadinjat zi sulicu. Svi Hrvuati su bili od šesnajtoga pa do šezdeset i petoga lita bojovnici. Po rikah je plovila efurica, ka je za svako poričje jimila svoga plovbana ki je bil va svojih odlukah samostalan i ravan kosizon va županijah.

Na velih rikah su bile lade istešo duge i vele kako i po moru samo su jin boki bile niže. Po monjih rikah su bile ormanice kraće i pliće i kobilice su jin bile samo pet prsti dunboke a perajice na njih šu bile šire i tako su jimile dobru segurnu.Mogle su prit i va najpliće dili rik. Kosize i efurica je dobro sudilovala i jena drugu pomagala. Efurica je jimila dužnost oskrbjivat bojnicu zi svin ča je rabila. Prevažala je robu zi jenoga dila rike na drugi. Judi i luši, vozi i bojne stroji. Na mori je bila mornarica istešo ustrojena. Va Ninu je bil banski plovban ki je zapovidal svin plovbanon i bil je podrejen banu. Pod svakin plovbanon su bili skupbani ki su jimili pod sobu korbani. Svaki skupban je mogal va svojen kraju sve trgovske brodi, ako je rabilo, pretvorit va bojne i jih rabit va bojih. Plovbani su jimili svoje sedeži va Rabcu, Senju, Zadru, Splitu, Omišu, Dubrovniku, Kotoru, Budvi, Cresu, Veji, Lošinju, Hvaru i na Visu. Stalno je bila ustrojena obhodnica od jene postaje do druge i sve visti su se brzo širile od jenoga kraja obvale do drugoga. Sinjali, bilihi, su se slale i zi dimon od jenoga briga do drugoga. Ta ustroj hrvuaske mornarice su najboje zapametili Vnečani ki su mislili kako su jačan moć na Jadriji. Više puti su se zapleli va boj zi hrvuaskimi ormanicami i svaki put zgubili.

Hrvuaske ormanice za ke su uhodili svi Hrvuati su jimili jako dobre glasi kadi i kamo gredu veneške helandije i dromoni. Skupbani i plovbani bi bili prosudili kakovu moć jimaju Vnečići i brzo spravili skupa sve za boj pripravjene lade i jih hranili va lučicah kuda su morale pasat veneške brodi. Čekali su pravi mumenat i ondat napali zi svu moćju. Najviše su kumpanjali veneške driva na par mij razdaje, tako da jih zi tujih brodi nisu mogli vidit a ondat kada je k večeru bonacalo šišno se koštali i zi velu brivu razbili boci tujih brodi, ali ako su jih otili zarobit bi jin bile dvi ormanice ali pesime, kako su jih zvali Vnečići, zi svake bande jena va bojnon huću, zaletili i skršili sve vesla na helandiji ali galiji. Tako je brod ustal ne samo brez vesal leh i brez veslači, ke bi bile vesla, ruge, prije leh su se škršile, poubijale i ziranile i više nebi bili mogli, ako bi i otili veslat.

Malo nakon selidbe su se va Hrvuasku probili Avari. Ban je poslal teklići i kanići, ki su zi krvavimi mači tekli od sela do sela od mista do mista i struki (muži) zvali va kosize. Svih župani i kosizi je pozval na bojnu ojat. Raspravjali su o škodi ku delaju Avari i odlučili jih napas, potlić i premoć. Zbrali su bojnicu. Mej sobu zibrali Kosiza veloga, ki je bil jedan od Domagojevoga i Išturina kolina i komu je bilo ojanje va krvi. Nakon dugoga zbiranja je zbral desetak zvižbanih kosiz, ke su kako va stare vrimena, samozatajno, stegovno, kurajno i zi ostočno razdelanu tatiku, potukle Avari va nikoliko boji a ondat jih skupa zi Franci unišćili va njihovon taboru, Hringu. Hrvaske kosize su se razvrstile va bojni postroj, jisto kako kad su se borili zi momulskimi hordami. Prva kosiza je šla na livo druga na desno, treća na livo i četrta na desno. Peta i šesta kosiza su šle na krila. Efurica je ustala va sredini zi bojnu ojatju a zada su bile tri kosize i jena je bila va zadadi. Uhode su bile sprida svih i javjale va zadadu ča vide i ča se dogaja sprida. Franci su jin zi svojimi postrojbami bili na desnon boku.

Na bilih kosiza veloga i podogovoru zi frankovskin kumandanton su šle sve spridnje postrojbe va navalu. Najprvi su bili suličari zi dugimi sulicami ki su bili ustrojeni va kunicah, prvi red dva a zadnji dvajset bojovnici, zada njih je bila strilnica, a zada strilnice teške stroji: hitače, strilometi i praćari. Avari su bili siguri va svoju jizdicu i kada su vidili ča se dogaja su va strašnon halopu pojurili kuntra udruženin silan. Teške stroji su pričele hitat, huhji, zapajene teške strile, poti zi zapajenu smolu i praće, praćak. Va isto vrime je strilnica sturgala sve strile. Avari nisu bili navajeni na tako ustrojen napad. Nikoga je zadila strila, nikoga praćak nikoga huhaj ali zapajena smola. Konji su jin se prestrašile i pričele skakat i gris i kopitat. Ranjene luši i ranjeni kuhuri su puhali, bleli i zapomagali. Oni od Avari ki su se probili do prvih čart bojišnice su naletili na dlge sulice ke su probijale konji i kuhuri. Ono malo ča se jih je probilo je naletilo na oštre meči strilci. Pišci su na to propustili hrvuasku Jizdicu i poznova zaprli svoje redi. Jizdica je va halopu zi golimi meči sikla sve pred sobu. Preskočili su priko od zemje nahitanoga prstena i jaruge i našli su se va Hringu. Nastal je strah, bleka i plač žen i nejači va Avarskon taboru. Spričela su avarske skupinice strilcev, turgale i branile šatori i deli tabora. Jizdica je zi svojimi kratkimi savijenimi luki i teškimi strilami brzo razbila svaki odpor. Avarski kan je najprije držal boj a ondat je mislil spasit glavu zi bigom. Jedan od Jizdici je to vidil, nategnul bogun i zi strilu ga zadil va prsa. Kada su zgubili Kana su Avari još na nikoliko mist držali boj a ondat je sve fermalo. Plaznica je va trih redih obkolila Hring i korak po korak šla naprid čisteć sve sprida sebe.

Kosiz veli je zi pripovidanja prič ke su se vavik pravjale i pisam ke su se pivale večer kol ognja na kominu, vil kako je bil zgubjen boj zi momuli va Harezmu i zato ni dovolil plaznici pustit svoj red. Dal je strogu naredbu prije boja na bojnoj ojati, kako nijedan plazun nesmi napustit svoj bojni red i on ki bude zadit ali pogine se jima šubito menti nadomistit zi pričuvnin bojovnikom.

Na ojati je bilo stabejeno, kako plaznica, kada propusti skrozi kunice jizdicu, mora zatvorit redi i zi korakon poć kuntra Hringu. Jistu tatiku su dogovorili i zi Franki. Pobrali su po mirišću plin, meči, sabje, luki, strilice, branci,veružnice i konjsku spravu, sedla, uzde i pokrovci. Svu živinu. Konji, koze, ofce voli i krave su spravili na kup. Ono ča je bilo ranjeno i ubijeno su oderali i razdilili mej bojovnici. Ranjenih Avari, zasužnjenih kuhuri, žene i dicu su spravili na jeno misto i jih klali pod stražu. Plin su podilili zi Franci. Svoj dil plina pa su razdilili po starih užancah, najprije onin kin su oci poginuli va bojih a ondat svin čjenon kosiz. Franci su samo gjedali hrvuatske kosize ke su jena za drugu jizdile kuntra suvragu, držeć se svih starih navad i osigurujuć boci, zadadu i spridnjicu i sridnjicu zi jakimi postrojbami i uhadami. Frankov ustroj i ako je bil dobar ni bil tako ostočno urejen i više puti jih je to guštalo fanj zgub. Čudili su se, aš oni su jimili zapovidnici ki su bili klajeni a ne zibrani kako va Hrvuatih, kako je to lip običaj, kako on ki je boji pride ojit, na pravo misto. Po premagi su se Hrvuati tornali doma i poznova pričeli delat, kopat, orat, gojit živinu kako i prije. Njihove ormanice, duplačice i kundure su plovile po moru i prevažale i prodavale robu kadi god su mogle. Rimsko cesarstvo je propalo...

Nastavak:

Zbog tehničkih razloga tj. prevelike dužine ove naše najranije epske legende, koja ne stane u jedan wiki-članak, ovdje se morala podijeliti na 2 dijela. Gornji prvi dio obuhvaća ranohrvatsku prapovjest i našu antiku, a posebni 2. nastavak je starohrvatski srednji vijek: vidi dalje nastavak i završetak pod Prahrvatski ep o Harezmu 2.

Poveznice

Reference

Original early-Croatian legend, noted in 1950-1951 by Rado Žic Mikulin & Anton Mrakovčić Pavlić in port Punat, Krk island (now in press: Zbornik Rani Hrvati do stoljeća VII, Croatian scientific society for Ethnogenesis studies, Zagreb).